Pravci napada na Republiku Srpsku i srpska odbrana

Piše: dr Aleksandar Raković, istoričar

Republika Srpska je najveća pobeda srpskog naroda nakon što su Slovenci, Hrvati i Muslimani razbili Jugoslaviju. Stvaranjem Republike Srpske u januaru 1992. srpski narod zapadno od Drine odbranio se od totalnog genocida i etničkog čišćenja, odavno skovanog a objavljenog preko ustaškog plana da trećinu Srba treba pokatoličiti, trećinu pobiti, a trećinu proterati u Srbiju.

Republika Srpska je danas garancija da genocida nad Srbima zapadno od Drine više neće biti, a tome doprinosi i odbrambena doktrina Republike Srbije da se Republika Srpska mora zaštititi. Na isti način Izrael je garancija da neće biti novog genocida nad Jevrejima.

Stoga je Republika Srpska i dalje stalna meta neprijatelja srpskog naroda, jer protiv srpskog naroda deluju isti centri koji su učestvovali u genocidu i etničkom čišćenju nad srpskim narodom u Prvom svetskom ratu, Drugom svetskom ratu, Građanskom ratu u Jugoslaviji (1991–1995), agresiji NATO i albanskih separatista na Kosovu i Metohiji (1998–1999).

Napadi na Republiku Srpsku odvijaju se iz više pravaca. Dva pravca napada na Republiku Srpsku i srpski narod, u vidu religijsko-političkog intervencionizma, čine Rimokatolička crkva u Bosni i Hercegovini i muslimanska elita u političkom Sarajevu.

S tim u vezi, nakon redovnog zasedanja Biskupske konferencije Bosne i Hercegovine u Sarajevu (27–29. oktobra 2005.), sa odobrenjem Svete stolice rimokatolički biskupi su 29. oktobra 2005. uputili predlog pod naslovom „Bosna i Hercegovina – izvor nestabilnosti i prijetnja miru, ili buduća članica Europske unije“. Ovim dokumentom Rimokatoličke crkve, kojim je traženo društveno-pravno preuređenje Bosne i Hercegovine, predloženo je ukidanje oba entiteta: Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine.

Stavove slične ili istovetne onima koje je zauzela Biskupska konferencija Bosne i Hercegovine imali su muslimanski lideri. Član Predsedništva Bosne i Hercegovine Sulejman Tihić je u novembru 2005. pred Ustavnim sudom Bosne i Hercegovine pokrenuo postupak za ukidanje imena Republika Srpska. Potom je 2006. povukao ovu inicijativu jer na „ukidanje Republike Srpske i njeno razvlašćenje treba ići postepeno“. Haris Silajdžić je takođe kao član Predsedništva Bosne i Hercegovine 2007. ponovio: „Cilj mi je ukinuti Republiku Srpsku“. On se 2010. i u svojstvu predsednika Predsedništva Bosne i Hercegovine zalagao za ukidanje entiteta.

Na istom tragu je bio i stav reis-ul-uleme Islamske zajednice Bosne i Hercegovine Mustafe Cerića iz aprila 2009. godine: „Uvjeren sam da će Bosnom vladati Bosanci. Moderno poimanje nacije nije zasnovano na plemenu ili etnicitetu nego na principu države“, a „tri etničke grupe [Srbi, Bošnjaci i Hrvati], i druge manje etničke grupe, sačinjavaju jednu državnu naciju koja se zove bosanska nacija“. Intenzitet napada velikodostojnika Islamske zajednice Bosne i Hercegovine posebno je pojačan 2023. verbalnim vređanjem Republike Srpske, Srpske pravoslavne crkve i Svetog Save.

Zapadne države koje su bile agresor na Republiku Srpsku (1994–1995) čine najjači front napada, iz više pravaca, bez kojih bi hrvatsko-muslimanska linija bila nemoćna. Ričard Holbruk je javno iskazao žaljenje što Amerikanci u Dejtonu 1995. nisu izvršili pritisak na Slobodana Miloševića da se odrekne imena Republika Srpska.

S tim u vezi, visoki predstavnici Zapada, koji su se u Bosni i Hercegovini ponašali kao okupacioni guverneri, sledili su takvu politiku nametanjem desetina i desetina zakonskih rešenja na štetu suvereniteta Republike Srpske. To bi trebalo da bude uvertira za ukidanje njenog imena i teritorije. Tako je Pedi Ešdaun 18. decembra 2004. izjavio da je „moguće ukidanje Republike Srpske“. Volfgang Petrič je 2014. objavio kako je vreme za ukidanje entiteta i uspostavljanje regija.

U tom smislu se i pitanje događaja u Srebrenici 1995. koristi kao pravac pritiska na Republiku Srpsku, ali i Republiku Srbiju. Na dvadesetogodišnjicu tih nemilih događaja Britanci su radili na tome da se postjugoslovenski prostor dodatno destabilizuje. Na red je 2015. stigla njihova namera da proguraju rezoluciju kojom bi Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija označio Srbe krivcima za, kako je stajalo, „genocid“. Rusija je 8. jula 2015. stavila veto na britanski predlog rezolucije o Srebrenici čime je taj tekst odbijen u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Britanska namera da se progura rezolucija o Srebrenici mesec dana je okupirala postjugoslovenski prostor čime je u balkanske rasprave ubacivano novo seme razdora. To seme razdora sejale su i Sjedinjene Američke Države i Francuska, jer su podržale britansku rezoluciju. Atmosfera je podgrevana do temperature kada se činilo da je novu fizičku tenziju između Srba i Muslimana nemoguće izbeći. I to se upravo dogodilo.

Kako bi izašao u susret sugestijama zapadnih diplomata da ode u Srebrenicu i poseti mesto stradanja, premijer Republike Srbije Aleksandar Vučić došao je 11. jula 2015. u Memorijalni centar Potočari. Međutim, nekoliko desetina muslimanskih ekstremista je iz mase zasulo srpskog premijera kamenicama i on je bio primoran da se trkom skloni. Napad na Vučića nije bio spontan, a počinioci bliski Stranci demokratske akcije nikada nisu kažnjeni.

Kada je o istoj temi reč, visoki predstavnik Valentin Incko je na štetu razvoja naučne misli 23. jula 2021. nametnuo zakonsko rešenje kojim se zabranjuje i kažnjava negiranje tzv. genocida u Srebrenici i veličanje ratnih zločinaca. Incko je time nastavio sa stigmatizacijom srpskog naroda. Narodna skupština Republike Srpske je 30. jula 2021. usvojila zakon o neprimenjivanju Inckovog nametnutog zakonskog rešenja o Srebrenici, a predsednica Republike Srpske Željka Cvijanović potpisala je taj zakon 13. oktobra 2021.

Nakon Incka, u Bosnu i Hercegovinu je kao tzv. visoki predstavnik 1. avgusta 2021. došao Kristijan Šmit. Njega nije potvrdio Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, a na toj poziciji ne priznaju ga Republika Srpska, Rusija i Kina. Šmit agresivnim izjavama i provokativnim odlukama stalno napada Republiku Srpsku, kako bi nadalje kršio njen suverenitet. Narodna skupština Republike Srpske usvojila je 21. juna 2023. zakon kojim se u Republici Srpskoj neće primenjivati Šmitove odluke. Predsednik Dodik potpisao je taj zakon 7. jula, a 9. jula 2023. objavljen je u Službenom glasniku Republike Srpske, čime je stupio na snagu.

U lancu nasilja nad Republikom Srpskom nalazi se i Ustavni sud Bosne i Hercegovine, gde većinu sudija čine inostrane i muslimanske (bošnjačke) sudije. Ovaj sud je uglavnom presuđivao na štetu Republike Srpske. Ta većina je 19. juna 2023. donela odluku da izmeni Pravilnik o radu i izbriše član na osnovu kog se sednica suda odlaže ako na njoj ne prisustvuje najmanje jedan sudija kog je izabrala Narodna skupština Republike Srpske. Dakle, inostrane i muslimanske sudije su imale nameru da Ustavni sud odlučuje bez prisustva srpskih sudija.

Narodna skupština Republike Srpske usvojila je 27. juna 2023. odbrambeni Zakon o neprimenjivanju odluka Ustavnog suda Bosne i Hercegovine. Time je Republika Srpska i u ovom slučaju posegla za rešenjima za kojima je trebalo odavno da posegne – da se u Službenom glasniku više ne objavljuju ni odluke Ustavnog suda Bosne i Hercegovine. I ovaj zakon stupio je na snagu 9. jula 2023.

Ova odbrana interesa Republike Srpske i srpskog naroda dovela je do toga da Sjedinjene Američke Države uvedu sankcije državnom vrhu Republike Srpske. Predsednik Milorad Dodik pod tim sankcijama je od 17. jula 2017. pa ponovo od 5. januara 2022, dok su ostali došli pod sankcije 31. jula 2023. zbog toga što su smatrani najodgovornijim za donošenje zakona o neprimenjivanju odluka Ustavnog suda Bosne i Hercegovine: član Predsedništva BiH Željka Cvijanović, predsednik Narodne Skupštine Republike Srpske Nenad Stevandić, predsednik Vlade Republike Srpske Radovan Višković i ministar pravde Miloš Bukejlović.

Uglavnom sve zapadne ambasade u Bosni i Hercegovini – posebno američka, britanska i nemačka – čine suštinske pravce nasilja nad Republikom Srpskom: ili su nosioci procesa, ili u njemu direktno učestvuju, ili pružaju podršku. Tome se pridružuju poslušnički režimi u Podgorici i Prištini. Zagreb i Sarajevo su sa velikom nelagodom i netrpeljivošću propratili manifestaciju za Dan sećanja na stradale u hrvatskoj akciji etničkog čišćenja „Oluja“, koja je 4. avgusta 2023. održana u Prijedoru.

Vidljivi izuzetak iz agresivne zapadne celine je progresivna politika Mađarske koja pruža podršku odbrani dejtonskog poretka u Bosni i Hercegovini, a to ojačava pozicije Republike Srpske. Prijateljski odnosi Vučića i Dodika sa mađarskim predsednikom Viktorom Orbanom primer su koji bi i drugi trebalo da slede, a ne da to kude.

Nakon što su u Službenom glasniku Republike Srpske objavljeni zakoni prema kojima se u Republici Srpskoj više neće primenjivati odluke tzv. visokog predstavnika i Ustavnog suda BiH, Tužilaštvo BiH je – posebno zbog podaničkog odnosa prema Šmitu – 11. avgusta 2023. podiglo optužnicu protiv Dodika i direktora Službenog glasnika Miloša Lukića „za krivično djelo nesprovođenja odluka visokog predstavnika“. Taj pravac napada je još uvek u toku, ali je u toku i kompetentna odbrana koja daje rezultate.

Nasilje zapadnih centara moći i njihovih satelita u političkom Sarajevu – koje se nad Republikom Srpskom sve jače sprovodi od početka rusko-ukrajinskog sukoba – pokazatelj je da Zapad od Bosne i Hercegovine želi da napravi koloniju. Muslimani su 2022. s ushićenjem prihvatili pojačanje EUFOR-a i višemesečnu demonstraciju sile na putevima i ulicama Republike Srpske. Vidljivo je da Zapad napušta model uprave nad Bosnom i Hercegovinom kao protektoratom. Naime, u protektoratu se makar stiče utisak da lokalno stanovništvo samostalno formira vlast. Izvesno je da muslimanski političari žele da Bosna i Hercegovina bude kolonija, ali Srbi to izričito odbacuju.

Republika Srpska nema drugog rešenja osim da nastavi borbu za povratak oduzetih nadležnosti, za odbranu suverenosti i afirmaciju samostalnosti. Svaki drugi odgovor na napade bio bi tumačen kao slabost. Stoga je vrlo važno što je Dodik 7. septembra 2023. rekao da Kristijanu Šmitu više neće biti dozvoljen ulazak u Republiku Srpsku.

Borba za zaštitu prava srpskog naroda se nastavlja. Demokratsko rešenje bilo bi da Republika Srbija, Republika Srpska i Crna Gora stvore jedinstvenu srpsku državu.

 

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici „Drugi pišu“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)