Postoji li mit o jugoslovenstvu?

Piše: Čedomir Antić

Podgorički istoričar Žika Andrijašević je, pišući o crnogorskoj naciji kojoj i sâm pripada, lucidno primetio kako je reč o „naciji sa greškom“. Rekao bih da se pritom ne radi o vređanju ili potcenjivanju sopstvenog naroda, jer se novonastale nacionalnosti na Balkanu po prirodi negativno određuju u odnosu na Srpstvo. Zato je kod njih autošovinizam praktično isključen.

Andrijašević je mislio na činjenicu da je sve do 1920.  godine crnogorski identitet neraskidivo bio vezan za srpski, kao njegova regionalna filijala, pa je u kasnijem razdoblju nacija razvijana bez temeljnog mita i nesporne proškosti. Upravo, zlovoljno, u simbiozi sa ideologijama komunizma ili atlantizma koje svaka ponaosob potcenjuju nacionali identitet i proriču mu skori kraj. Izuzetak u svemu, možda će u daljoj budućnosti biti Bošnjaci, pre svega zbog međunarodne podrške pretvaranju Srebrenice kako u nacionalni mit, tako i u antipolitičku mašinu za koju se nadaju da će biti dovoljno moćna da trajno moralno obogalji srpsku naciju, zabrani joj prošlost i dozvoli revanš čije posledice će moći da se mere sa dometima retkih uspešnih genocida i kulturcida u čovekovoj istoriji. No, koliko god da kratkoročno gledano sve radi u korist Bošnjaka, dugoročno njihova jedina nada je u otklonu od „Evrope“ i radikalnoj reislamizaciji svega, pa i nacionalnog identiteta.

Opasnosti koje im prete na „evropskom putu“ fatalne su i neizbežne, pored sve pomoći i podrške primiće i dekadenciju i neminovno političko, identitetsko i demografsko posrnuće koje će ih ka propasti voditi u decenijama a ne stolećima dugom razdoblju. Druga opcija bi im pružila više nade, ali bi se tada i razotkrila mržnja koju njihovi proračunati i nesikreni saveznici prema njima gaje. Ostali – Hrvati, Crnogorci i „Kosovari“ – nemaju nade čak ni kao segregirani,  oklevetani, za „genocidan“ i „kulturno defentan“ proglašeni srpski narod.

Ne postoji mit o jugoslovenstvu. Za tako nešto bilo bi neophpodno postojanje samog jugoslovenstva. Originalno jugoslovenstvo je moralo da sadrži bar 40% sadržaja i interesa najbrojnijeg jugoslovenskog naroda – Srba. Jugoslovenstvo je zato – a i zbog bratstva sa najbrojnijim među slovenskim narodima – pretežno ćirilićno. Jugoslovenstvo je nerazdvojivo od Kosovske bitke. Kralj Srba Tvrtko njegov je umušljeni korifej. Sveti Sava je deo te ideologije, jer vekovima pre Jugoslavije Andrija Kačić Miošić nazovao je srpskog svetitelja „svih slovinskih naroda slavom“. Jugoslovenstvo nije samo Broz, već pre njega i kraljevi Petar i Aleksandar i njihov rodonačelnik Karađorđe. Jugoslovenstvo je povest o borbi – protiv Osmanlija i Habsburga. Njegova mitska mesta su pored Kosova i Jasenovac i Šumarice.

Kako možemo da govorimo o jugoslovenstvu i jugoslovenskom mitu, kada savremeni Hrvati ogromnom većinom lakše priznaju da su Persijanci nego Sloveni. Kada Muslimani  veruju da su Iliri – a kada od Srba otimaju jezik, oni – koji nisu umeli a možda ni hteli da nauče jezik svog izabranog okupatora, Turaka – tvrde da su „bosanskim jezikom“ pisali pre Vuka ali i Ćirila i Metodija, a govorili pre dolaska Slovena na Balkan.  Pre stotinu godina njihovi preci su taj austrougarski marifetluk odbacili, oni mu se danas raduju. Slično je i sa istinskim Crnogorcima, među kojima je i narečeni Andrijašević. Njemu je lepo bilo samo da besplatno studira u Beogradu, a inače mu je gadno što su njegova sabraća pravoslavni, kad su drevni Dioklijani već odreda bili katolici.

Bez Jugoslovena nema jugoslovenstva. Tu je možda i odgovor. Komunistički režim se gadio i grozio jugoslovenske nacije, a Jugoslaviju su prihvatili kao neželjeno nasleđe i nužno zlo. Dobro samo za mobilizaciju Srba u razdoblju od 1941. do 1945. godine. Zato su Jugosloveni posle 1945. bili samo „opredeljenje“ a ne nacija. To je bila šarena marama za Srbe i ponekog Muslimana, koji se solidaroše sa „carstvom“ a kada ono propadne, nestane i njegova odanost (osim ako hodža ne preporuči drugačije).

Zato danas govore o „regionu“ i „jugosferi“. Ono što je ostalo od ruševina stare države i daleko starije i ranije atrofirale nacije, pokušavaju da udenu u propagandu o time kako je socijalistička Jugoslavija bila preteča Evropske unije, dok je nije srušio onaj ko ju je branio i to tako što se sukobljavao sa onim narodima čije su vođe živote posvetile da je razore. To je jedna igra u kojoj Srbi trebi da budu istovremeno krivi i zato što su branili i zato što su srušili. Prava logika zatvorskih manijaka u profundisu koji su od Zapadne civilizacije (naše civilizacije) napravili Amerikanci i saveznici, sve u pokušaju da dosegnu „Kraj istorije“ i večitu hegemoniju, uprkos tome što im je ogromna moć koju poseduju obrnuto proporcionalna njihovim sadašnjim vrlinama i životnim snagama.

Nema mita o Jugoslovenstvu, postoji samo jedan sloj stanovništva, silom biologije sve malobrojniji,  koji se seća privilegija i moći koje je uživao (ili ih pak umišlja). Tu je i nešto nesrećnih ljudi koji pogrešno pamte prošlost zaljubljeni u svoju mladost.  Njih nema mnogo  –  u Srbiji ih je 2002. bilo oko  83.000, 2011., 23.000 , a 2021. oko 27.000. U Hrvatskoj ih je 2011. bilo 150, a danas ih je celih 386 ! To je to i takav je odnos. Ako bi ono što oni vezuju za Jugoslaviju pokušali da sažmemo, reč je o sećanju na neolitske seljake koje je neko za ruku preveo u svet Bitlsa i Crvenih brigada, ubedio ih da fiću, Ponte Roso, jednosoban konforan stan u novobeogradskom bloku 65 i more u vojnom odmarlištu, neprekidno porede sa svojim staništem na obalama naselja Lepenski Vir. To svoje postignuće, koga ne bi bilo da im neko nešto nije „dao“ i da veliki „Tita“ nije dozvolio da se „smije imat žene dvije“, taj mali broj ljudi vidi kao nešto jedinstveno i  priznato u svetu, dok Srbi i Srbija u tom svetu nisu baš dobro viđeni. Ima tu naravno i potomaka onih koji su 1944. ubili 60.000 građana Srbije, koji su posle rata srušili ogradu oko Jasenovca, 1941. bili u savezu sa nacistima i ustašama, koji su prihvatili da ih protiv viteza Karađorđeve zvezde vodi podoficir 42. „vražije“ divizije, kojima je bilo prelepo da Srpstvu otmu Krajinu i Makedoniju, da zakolju mitropolita Joanikija Prvog i ruše kapelu na Lovćenu, koji su doživeli najlepše trenutke kada su izjednačili SAP Kosovo sa SAP Vojvodinom i kada su u Bosni zatirali ćirilicu. Njima je Jugoslavija mesto na kome ih zločin čini herojima. Samo ako su Srbi zveri, oni nisu ljudožderi,  već lovokradice.

Kakav je to, uostalom, mit ako su od njega šire i duže Jovanka Broz i Fahreta Jahić? Kada se jednom niko više ne bude sećao mladalačkog izgleda prve, ni glasa druge, neće više biti ni Jugoslovena. Tačnije, biće ih onoliko koliko danas ima Austrougara ili bonapartista.  Pitanje je dokle taj nazovi mit uopšte i može stići ako su prema njemu pozitivno raspoloženi oni koji su, dokle god je postojala, u svakom ratu bombardovali Jugoslaviju?

Zato, zaboravimo na mit. On daje besmrtnost. Jugoslavija je bila jedan san, jednom stvorena, na javi se premetnula u košmar. Oni koji su za nju ratovali poginuli su ili umrli, pa sažaljenje koje nas je vezivalo za tu „najskuplju srpsku reč“ polako nestaje zajedno sa uspomenom na te junake. Ostali su glupani i zlikovci. Kada bi nešto u vezi sa Jugoslavijom danas i mogli da proizvedu to bi pre mogao biti „šit“ nego li „mit“.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)