Posle Miloševića i Putina i Tramp je Hitler

Denacifikacija, kako je jedan od ciljeva Specijalne vojne operacije označio Vladimir Putin, u stvari, dalekosežan je posao. Činilo se tad da je usmjeren na ukrajinske „specijalne“ jedinice koje je demokratski Zapad spremao da „oslobode“ Ukrajinu i utrnu put NATO do ruske granice, a koje su ujedinjene na neupitno demonstriranoj nacističkoj ideologiji. Toliko ekstremnoj da bi se pred Azovom ili Desnim sektrom i Ernst Röhm i njegov SA postidjeli.

Vladimir Vladimirovič Musolini

Kad se svijet jednom suočio sa slikama azov-ratnika, izjavama njihovih ideologa, tetovažama, logorima za obuku djece pod zastavama s kukastim krstom… zapadna propagandna mašina je počela da škripi. Ipak je izgledalo blesavo da Putin bude Hitler, a da Zelenski i njegovi prvi naci-ešaloni, trenirani i naoružani od NATO – baštine rezultate liberalne evropske historije.

Dosad je Zapad sebe u tom odnosu doživljavao – u ulozi čuvara zatvora koji Ruse može pustiti u šetnju krugom, a ne mora. A da bi svima bilo jasno da je čuvar u pravu, iz mnogih glava stvaran je narativ – da se drugačije i ne može. Eto, oni im pruže šansu: prime Gorbačova da sjedne okraj stola i da čuje što se od njega očekuje, prime i Borju Jeljcina koji je pravi Rus, pijanac i nekulturni primitivac iz stepa… Trpe ih stoički. Tolerantno, reklo bi se. Sa osmijehom. Ali to se ne razumije pravilno.

Tako je Zbignjev Bžežinski (Poljak uvijek najbolje prepoznaje zle Ruse) još 2004. iznenada uporedio još nerazvijeni politički profil Vladimira Putina sa Musolinijem. Pošto je Putin došao iz KGB, za jaku sliku Bžežinskom je bilo logično da je njegov djed bio agent ČEKA, pa mali zato ne gleda na staljinizam i Staljina kao Makartijevi učenici, pa se hvata Ruske pravoslavne crkve, blizak mu je pojam Moskve kao Trećeg Rima…
Putinov djed po ocu Spiridon, u stvari je bio kuvar u dači kraj Moskve, u kojoj su boravili prvo Lenjin, pa poslije i Staljin… Ali, ako ne kažete ČEKA (Sveruska izvanredna komisija za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže) i čekist – onda to djeluje neopasno. Zbignjev nije bio od onih Amerikanaca koji šire priče o onome o čemu ništa ne zna, ali jeste bio na samom vrhu među onima koji se nisu libili da prave propagandna đulad koja se više držala onog što Americi treba nego onog što bi pratilo realnost.

A onda – Hitler

Amerikanci su, inače, naučeni da se ta razlika između onog što oni govore i onog što jeste da ispraviti, u njihovu korist, najvećom propagandom mašinom koju je svijet vidio – a ako ne ide riječju tu su bombe, sankcije, pritisci, NVO mreže, CIA kulturni radovi…

Ali, držati za ruskog predsjednika da je i staljinista i Musolini, gotovo da je bizarno. Poznato je, svakom ko je ikad išta čitao o Benitu, da je on na vlast došao – kao prvak antiboljševizma.

Italijanska država se raspadala pred poslijeratnom (1918) pobunom radništva: i kad je novinar engleskog Dejli mejla stigao u „Fijatovu“ fabriku u Torinu – „rekli su mi da 2.000 oružanih ljudi ima neprekidno na straži… Unutra zidovi su bili prepuni natpisa Viva Lenin! A radionicama su upravljali komunistički šefovi koje su birali i koji su se hvalili, možda bez osnova, da su dva ‘žuta’ nadzornika bili privezali za lopatu i naredili da ih bace u vatru kad je fabrika okupirana“. Musolini je poznat po tome što stvarao crnokošuljaške čete „da nadoknade nedostatak vlasti“. Ograničenja nisu bila određena.

Poslije je Hilari Klinton, sa svojim naučnim kadrom, otišla korak dalje – Putin je postao Hitler. Prije toga je to isprobano i na Slobodanu Miloševiću, čiji je narod u Drugom svjetskom ratu imao dva antifašistička pokreta. Ali to nije bilo dovoljno. Poslije toga se moglo ići i na – ruskog predsjednika. To činjenje po ludosti prevazilazi i ono s Musolinijem.

Adolf Hitler je imao dva neprijatelja koje je on onda vidio kao jednog: „Vi (Nijemci) ste žrtve međunarodnih jevrejskih kapitalista i onih izdajica vaše sopstvene rase koji pokušavaju da vas stave u ropstvo svjetskih revolucionara Moskve“, govorio je. Izdajice su bili ljevičari koji su se također ugledali na boljševike i opasno su prijetili da preuzmu haotičnu poslijeratnu Njemačku. Uostalom, da bi učvrstio svoju vlast Hitler je poslije zapalio Rajhstag a optuženi su komunisti. Nema veze da li je to bilo činjenično tačno, efekt je bio baš onakav kakav je nacistima trebao. Sistem je mogao, uz saglasnost masa, da se svede na samo jednu partiju.

Igra na terenu nespojivog

A kako je ova Hitlerova priča mogla biti prihvaćena: „Nije bilo ni programa, ni politike, koji bi mogli izazvati razliku u mišljenju među pristalicama Hitlerovim“, pisao je 1937. onaj novinar Dejli mejla Džordž Vord Prajs u knjizi pod naslovom „Ja poznajem te diktatore“. „Nacistički pokret nije bio konstruktivan. To je bio krstaški rat protiv Jevreja i komunista. Kao i krstaški ratovi, on se odlikovao istovremeno mistikom i borbenošću. Rodoljubivo osjećanje zemlje, čiji negdašnje vođe bijahu iščezle ili bijahu diskreditovane, prenese se na Adolfa Hitlera“, pisao je čovjek koji je i Hitlera i pokret poznavao izbliza. Godinama je bio blizu samog vrha nacističkog talasa.

Uostalom tu je i studija Vilhema Rajha „Masovna psihologija fašizma“: Rajh piše o sukobima na život i smrt komunista i fašista i o metodama koje su strane koristile u radu s masama. I zašto se nacistička metoda pokazala historijski uspješnijom.
Cinizam fašizacije Rusije je bio totalan. Posebno, kad se poslije prvobitne euforije u prašini palog Berlinskog zida ukazala činjenica da demokratski Zapad za razaranje palog Istoka koristi konzervirane ostatke fašističke ideologije i prakse, uprkos činjenici da je poslije 1945. izvikani antifašizam bio neka vrsta sekularne religioznosti u vrijeme Hladnog rata. U detoniranju SFRJ, na primjer, bez imalo zadrške, izvučena je i nacistička NDH koja je i među nacistima bila na glasu kao monstrum koji je i njih zgrožavao.

Na kraju prve decenije novog milenija Dmitrij Medvedev, koji je inače bio blag pred zapadnim nasrtajima, primijetio je da „Evropa rehabilituje fašiste“. To, naravno, nije moglo da zbuni naučnike (koji rade po projektima, i tako stiču i novac i javnu vidljivost). U toj hordi isticao se Timoti Snajder sa Jejla koji je širio „istinu“ u Njujork tajmsu ili još ozbiljnije u – Njujork rivju buk.

Liberalna opozicija zna šta da radi

Ali nauka je ograničeno upotrebljiva u propagandnim operacijama. Bolje je kad imaš radnike na terenu. Idealno je da su to narodne vođe, koliko god da naroda imaju iza sebe.

Kod Rusa se tu isticala opoziciona Jabloko-ruska ujedinjena demokratska partija, na Zapadu toliko poznata i omiljena ali nikad nije ušla u Dumu, a onda poslije i Gari Kasparov čija politička karijera ima zapadnu podršku baš neproporcionalnu realnom uticaju u Rusiji. Uostalom od 2014. Karpov ima hrvatski pasoš.
Tu su se širila „saznanja“ kako su Putinovi govori nacistički, da je Jeljcinova Rusija kao Vajmarska Republika, da su Olimpijske igre u Sočiju kao Hitlerove Olimpijske igre (1936) u Berlinu, da je prisajedinjenje Krima kao „anšlus Austrije“…
Gajena je nada da će neki liberalni Rusi, koliko god da ih je, opet naći nekog Jeljcina, da će se vezati za ispražnjenu ličnost Gorbačova o kojem su na Zapadu pisane knjige, snimani filmovi, data mu silna odličja… Ukrajinska kriza je te nade raspršila.

Igranje s fašizmom u Rusiji je izgubilo smisao. Jer propagandne poruke ne moraju da se zasnivaju na činjenicama, ne mora ništa u njima da bude tačno, ali moraju da djeluju na emocije i mišljenja. Otprilike, kako svjedoči s lica mjesta Vord Prajs „od Lutera, Hitler je prvi stvarni demagog njemačke historije. Prije njega, besednički stil bio je bombast, tajanstven i pun intelektualizma. Na nacionalističkom području, Hitler je bio prvi politički agitator koji se obraćao masi jezikom koji je za nju bio razumljiv.“

Rat za Evropu

A, da bi se razumjelo zašto su vrijednosti nacističke propagande bile škola na Zapadu i da su sve prijemčiviji valja znati da je „on (Hitler) sa instinktom genija shvatio da u agitaciji kod naroda više pali tvrđenje od dokazivanja“. (Vord Prajs) Dakle, genije, ali u knjizi engleskog autora iz 1937. I to zato što su „njegovi govori njegovim slušaocima razjašnjavali politički i socijalni položaj koji ih je gušio i zbunjivao. Za ove ljude, koji su posrtali po mraku u opasnostima, njegovi govori su predstavljali zračak svjetlosti.“

Nekad su Jevreji i Rusi bili crna mrlja – u tom tračku za Zapad. Jer na boljševizam se tako gledalo u cijeloj zapadnoj, liberalnoj i fašističkoj Evropi. Danas u liberalnoj Evropi – to su samo Rusi.
U liberalnoj Americi to može da bude i najozbiljniji kandidat za predsjednika. Neposredno pred atentat na bivšeg predsjednika i kandidata za novi mandat magazin Nju repablik dokazuje da je Donald Tramp – Hitler. U iskonstruisanoj sistematičnosti kakvu Amerikanci vole nađeno je da se od 17 elemenata fašizma, Tramp uklapa u više od pola – 9. Hitler!
U haotičnost ovog slučaja je išla i činjenica da je atentator bio „maneken“ u spotu Blek-Roka januara 2021. „Bio je u prvom redu studenata iz Pensilvanije koji su slušali predavanje profesora u ‘Betel Parku’ na temu: Finansijska sigurnost. Američki mediji su odmah nakon atentata objavili da je mladi atentator povezan sa globalističkim pokretom ‘Antifa’.“ U Americi se zna da je Trampu bliži Blek-Stoun nego Blek-Rok, Stiven Švarcman nego Lari Fink.

Evropa pred dva putića

U haosu koji se širi Evropa je čardak ni na nebu ni na zemlji. I zaista, kao što nalazi francuska historičarka Marlen Laruel, „ovladavanje etiketom ‘ko je fašista’ odlučuje šta bi idealna Evropa trebala da bude“. Pa, „ako je Rusija fašistički – ako se Putinov režim može tipologizirati kao fašistički, ili ako je sovjetska prošlost, koju Kremlj ne želi da osudi, ekvivalent nacizam – onda Rusija treba da bude isključena iz Evrope i prikazana kao njena antiteza, sastavljena od drugih vrijednosti ugrađenih u pojam Evrope: liberalizam, demokratija, multilateralizam i transatlantsko opredjeljenje.“
Ali ima i drugo rješenje. Ništa manje realno. „Ako, naprotiv, Moskva pokazuje da Evropa ponovo postaje fašistička – ako je ideološki status quo nad pobjedom iz 1945. osporen a evropske tzv. tradicionalne vrijednosti dramatično ugrožene – tad Rusija ukazuje na put za ‘pravu’ Evropu, znači hrišćansku, konzervativnu, geopolitički kontinentalnu i nacionalnocentričnu.“

Između ta dva puta se vodi „sadašnja borba da se identificira ko je fašista a u borba za definisanje budućnosti Evrope, i to je ključno pitanje – uključuje li se ili isključuje Rusija ili se povlači liniju podjele.“ (iz knjige „Is Russia fascist?: Unraveling propaganda East and West“)

Evropa, zasad, ne pokazuje da je svjesna koliko je ozbiljan taj proces. Makron nije De Gol, a Nijemci o slobodi da o tome odlučuju mogu zasad samo da sanjaju. Raskol ide dalje.

(RT Balkan)