Poruke iz 2023. godine

Piše: Muharem Bazdulj, književnik i publicista

Neposredno nakon nedavnog incidenta na Ilidži kad je nekoliko lokalnih nasilnika napalo skupinu roditelja beogradske dece koja su došla na već tradicionalni međunarodni dečiji fudbalski turnir (mlađe kategorije FK Zvezdara na ovom turniru učestvuju već tri-četiri godine i do ovog januara nije bilo nikakvih problema), sarajevski političari i javne ličnosti krenuli su da se ritualno izvinjavaju, a tamošnja policija je reagovala brzo i profesionalno identifikujući i privodeći napadače u najkraćem roku.

Jedva je, međutim, nekoliko sati prošlo, kad je krenuo masovni pokušaj bizarnih interpretacija prema kojem se nije radilo o napadu iz nacionalističkih motiva te da je, sve u svemu, ceo incident zapravo zanemariv.

Napadači su se tobože ustremili na zastavu FK Zvezdara na isti način na koji bi napali i nosioce zastave, primera radi, FK Čelik iz Zenice ili FK Sloboda iz Tuzle. Zatim, komentator jedinog sarajevskog političkog nedeljnika piše kako napadnuti nisu „nevini roditelji“ nego „sumnjiva lica iz srbijanskih crnih hronika te osobe koje pripadaju navijačkom svijetu“, te da su ta „sumnjiva lica“ uoči napada „napravili nekoliko incidenata i provokacija ne samo unutar sale ili u hotelu u kojem su smješteni već i u okolini ovih objekata“.

U najkraćem, stari argument „a što je nosila tako kratku suknju“ kojim se od pamtveka za napad krivi žrtva, a ne napadač.

Po izjavama svedoka, napadači su pre ataka povikali „Srbi, samo smo vas čekali“. Ispostavilo se da jedino napadači nisu krili motivaciju svojih napada. Gradonačelnicu Sarajeva je pak zabrinulo što su napadnuti „gosti“; a uglednom režiseru i funkcioneru lokalnog nacionalnog teatra zasmetalo je što se ovim kvari „imidž“ Sarajeva.

„Bosna zemlja mržnje“

Kad današnje ugledne Sarajlije kažu da ovo „nije prava slika Sarajeva“ kod nekih od njih tu jeste kalkulacija, ali je kod velike većine verovatno reč o istinskom uverenju. Psihološka stabilnost traži da se smanji kognitivna disonanca. Već decenijama ti ljudi ubeđuju i same sebe i čitav svet da je Sarajevo do početka poslednje decenije dvadesetog veka bilo globalna oaza multietničkog sklada. A svako prisećanje koje nije u tom tonu, dezavuiše se kao propaganda.

U tom smislu je jako indikativna sudbina čuvene Andrićeve priče „Pismo iz 1920. godine“. Mnogo je u Sarajevu u poslednjih tridesetak godina napisano „polemika“ sa tom pričom i to je sasvim u redu, samo kad se u interpretacijama te priče ne bi išlo u drugu krajnost. Da, junak priče, onaj koji je tvrdio da je „Bosna zemlja mržnje“, od mržnje gine – u Španiji, što će reći da mržnje ima svuda. Da, ima je svuda, pa je ima i u Bosni. Neki bi, međutim, hteli da veruju da mržnje u Bosni nije bilo, dok odnekud nije importovana.

Junak navedene priče, u pismu iz njenog naslova, piše, između ostalog, i ovo: „Tu specifičnu bosansku mržnju trebalo bi proučavati i pobijati kao opaku i duboko ukorenjenu bolest. I ja verujem da bi strani naučnici dolazili u Bosnu da proučavaju mržnju, kao što proučavaju lepru, samo kad bi mržnja bila isto tako, priznat izdvojen i klasificiran predmet proučavanja kao što je lepra.“

Priča je inače napisana neposredno nakon Drugog svetskog rata, tokom koga su se u Bosni desili mnogobrojni zločini nadahnuti međunacionalnom mržnjom i šovinizmom. Savršeno svesni toga, komunisti su kroz politiku „bratstva i jedinstva“ pokušali da spreče da se nešto slično ikad ponovi. Otud su komunisti pokušali na neki način da ostvare ideju Andrićevog junaka Maksa Levenfelda, pa su incidente na bazi međunacionalne mržnje aktivno beležili i proučavali.

Jedan drugi Maks, istaknuti američki istoričar Maks Bergholc, objavio je poslednjih godina nekoliko naučnih radova i jednu zapaženu knjigu o Bosni i Hercegovini. On je u arhivima bosanskohercegovačkog Saveza komunista pronašao mnoštvo neobično interesantnih podataka.

Osam međunacionalnih sukoba dnevno

Tako je, recimo, pronašao i podatak da su u Bosni i Hercegovini od kraja 1959. do sredine 1962, dakle, tokom dve i po godine, zvanično prijavljena 7.433 incidenta uzrokovana međunacionalnom i verskom mržnjom. U proseku bi to bilo čak osam dnevno. Dakle, tokom dve i po godine, apsolutno svakoga dana, zvanično je prijavljivano u proseku oko osam individualnih međunacionalnih sukoba.

Ti incidenti variraju od kletvi i psovki, od verbalnih delikata takoreći do tuča i nanošenja lakših i težih telesnih povreda. A ako je svakodnevno prijavljivano po osam takvih incidenata, ko zna koliko ih je bilo, a da nisu stigli pod reflektor organa vlasti.

Deceniju i po nakon kraja Drugog svetskog rata, na vrhuncu ekonomskog oporavka i komunističke moći, međunacionalna mržnja u Bosni i Hercegovini je i dalje, hvala na pitanju, bila živa i zdrava. Ova teza se temelji na naučnim i arhivskim dokazima, ne na bilo kakvom impresionizmu. Kod impresionista koji pamte „zlatno doba“, po pravilu se čuju uspomene iz žanra „pre se nije znalo ko je ko“ i „mi smo jedni drugima dolazili na Bajrame i Božiće“. Teško je i zamisliti bolju ilustraciju frojdovskog sofizma o „pozajmljenom kotlu“: ako se nije znalo ko je ko, kako se znalo kome ići na Bajram, a kome na Božić?

Veliki poljski pisac Gombrovič je govorio da je sujeta veliki problem umetnika, ali da bi najpogrešnije bilo poricati da sujeta postoji. Tek posle priznanja da postoji, govorio je Gombrovič, sujeta se može civilizovati. U borbi protiv međunacionalne mržnje, nužno je prvo priznati da ona postoji. Tek tada se stvara prostor za drugi korak.

(rt.rs)