Popis popisuje i DPS stanove
Piše: Bećir Vuković
Šta se ono po Podgorici bijeli, al’ je snijeg al’ su labudovi, da je snijeg već bi okopnio, labudovi već bi odletjeli, nit’ je snijeg nit’ su labudovi, već su ono čadorovi DPS aga i begova, sve bijeli stanovi do stanova, ima, pobro, na hiljade stanova, na hiljade hiljada, no ne umijem nabrajati, zatvorenijeh stančuga i kula, i cipcijelih solitera, taman ko onaj bemaxsov staklenik bez basamaka iznad sastavaka,
i ona velja pod Goricom vila, no se ne zna čija li je bila, oj, al’ imade školovanijih glava koji svašta znadu, lingvista crnogorskoga jezikoslovlja koji diplome kupiše na pumpama oko Pazara, i ovamo napomol brijegu ibarskome, pa će oni, oće, vala, nama tolkovati šta je ovo a šta li je ono, imade diplomah i sproću muftijinih, imade diploma i štambilja od Raške grada, kudije sveti puti prolažahu, no se smetoh u njiov metoh,
grdne li bruke od bivše vlasti, što oglodaše crnu jatku našu, oglodaše, vala, do kostiju, no joj ni kosti neće poturiti, no sa njima u jamu zapovrsti, u bezdanku jamku ko što su ig đedovi ponaučili,
a čije su ono plaže čije, je l’ im i plaže babo ostavio, ili baba pod pasom donijela, il’ snijela iz škripina odozgora, od cuckijeg katuna bez bljuštura, pa podastrla plažu ko lencuna, jošte ukrašenu sve cuckijem kršićima oblićima, više vredi jedan cucki kršić no po šumadijske ravni, no se zaludu zapričah,
e, se šćah popovratit, na stanove u kojima muve zvrje, sa sve stilskijem namještajima prekrivenih čaršavima ko da su iz muzejah kipovi, stanova ispod stanova, i stanova povrh stanova, pa se stanovi liftovima povezuju, odozgora do podruma đe su i trezori depees paše buljubaše, no tu ima jedna tužnija priča koja će, oće bogme, na nos im iskijati,
ko zna koliko se tijeg stančuga ne vodi na begovo ime, no se vode na ko zna koga tamo, a na koga boga pitaj pa i nama kaži, pa kad tome i tome zakucaju na čardake, zakukaće ko sinja kukavica, al’ što kukaš ne patiso, viče žena iz grla bijela, e, sad ja ne dam stan ovaj, taman da će se zvecati od Vašinktona toga do Bristola plavo zvezdanoga, nije ovo više njiov stan no moj, evo mu od šake do lakta, nije više pod Goricom ona vila ničija, no moja ili svačija, ili ću u Goricu zamaći, pa na vrat vezu nataći, niti je ono malo kuće na moru sa ograđenom plažicom njina tamonjina, malo im bilo, ni u snu se ne sreli, no je kamena vila na dva boja moja, neću se u žive popisivat ako ne ostane moja, i đevojaka mojih, malo im bilo ne bilo ig, podavili se, pa ig vali ko krlje isturali,
no ne umijem, svijet mi se prevrnuo, nije imanje što i drugo kamenje, no ni pod kam ne ostaviše išta, i na nebesa kidisaše, no što li će nebesa slijepima…
DPS bol boluje od ljutijeh rana, sve od rana što ne zarastaju, no se jošte otvaraju, to su rane i kraste i grdilo, pa nam se činilo, kako mu neće dolaziti kraj, ali, avaj, popis će svemu lijek naći, i strvini toj pokraj puta koja noge digla, ko bludnica neka stara…