Pomirenje

Piše: Čedomir Antić

Čitam na dukljaškim sajtovima čitave invektive protiv vođa Bošnjačke stranke. Crnogorski šovinisti su ljuti zbog toga što je Vlada Crne Gore dozvolila podizanje spomenika blaženopočevšim mitropolitu Amfilohiju. Trebalo je, veli pronalazač Crnogorskog jezika, da napuste vladu.

Srpski narod nije većina u Crnoj Gori. Srbi su verovatno relativna većina kad je reč o nacionalnom opredelenju, po pitanju jezičke, verske i kulturne pripadnosti srpstvo je u Crnoj Gori dvotrećinsko. Ipak, tekovine nacizma i komunizma, učinile su da srpski narod bezmalo čitavo stoleće bude progonjen, asimilovan i obespravljen. Atlantizam i antisrbaizam, te komunistička duboka država i mržnja ostalih manjina – što su za Srbe valjda vezale krivicu za propast imperija i kalifata koje su voleli više nego svoje pretke, sunarodnike i komšije, pa i zajedničku državu Jugoslaviju iako im je dala daleko više nego što je Srbima oduzela – doprineli su da posledice velikih nepravdi prema Srbima u Crnoj Gori traju do naših dana.

Jako je dobro što su SAD i njihovi sateliti prihvatili mogućnost da predstavnici srpskog naroda posle osamdeset godina uđu u vladu Crne Gore. Ja znam da je to taktički potez. Fašisti – koji su 1990-ih napravili karijere na lažima one profesorke da srpski lekari transplatiraju fetusima potomaka muslimanskog naroda pseće glave ili kako reče poslanik u Bundestagu, da srpski vojnici bacaju hrvatske bebe u peći – mogu sa Srbima samo da igraju tu mačiju sadističku igru.  U Crnoj Gori i Savernoj Makedoniji bi pod raznim uslovljavanjima popuštali, da bi na Kosovu i Metohiji i u Republici Srpskoj nastavili sa nasiljem i nepravdom. Kad tamo završe posvetiće se „zlim Srbima“ na drugim stranama, sve dok jednom Srba ne nestane. Tada će preći na Rusiju, Kinu, Afriku… Sve dok ih ne izjedu njihove unutrašnje zloče, zavade i dekadencija. Ipak, učinili su da makar sa njihove strane Srbima u Crnoj Gori neko vreme budu ostavljene iste šanse kao  ostalima. DPS je slomljen, mada će biti sudski aboliran, a manjinama je preporučeno da mogu da uđu u vlast umesto da se inate se iz opozicije.

Ipak, montenofašisti i deo Bošnjaka možda smatraju da bi odnos prema Srbima morao i u novoj vladi da ostane isti. Mi dakle, kao i u vreme Mila Đukanovića, treba da zatremo svaki pomen postojanja Srba i srpstva Crne Gore pre 1941. godine. Treba da se ludiramo kao one NVO-budale, čija strtegija suočavanja sa zločinima iz 1990. prema njihovom sudu nije uspela – pri čemu je Milo Đuknović 1994. viđen kao mirovni aktivista koji je lepio plakate Slavka Perovića – pa bi sada da strancima naplate nov projektni ciklus sa sličnim idejama. Treba da, kao onaj prokupački podlac, engleskim parama plate bilborde u Zagrebu, koji pozivaju Srbe da suoče sa zločinom u Srebrenici…

Mislim da naši muslimanski partneri treba da se pomire sa činjenicom da postojimo. Sve da su Srbi zaista takvi kakvima ih američki, engleski i nemački manijaci vide, ako smo se mi pomirili sa četiri veka tlačenja koja su nam priredili muslimanski stari, pa ih još pozvali u zajedničku državu da budu ravnopravni a kasnije i više od toga, pa još izdržali dve izdaje zajedništva, mogu i oni mnogo više od ovoga. Recimo da preslikaju naš odnos prema njima. Reciprocitet. Mi smo u Srbiji podigli spomenike žrtvama komunističkog teraora, pa čak i monument našem izrodu Jovanu/Janošu Damjaniću. Damjanić je pre stosedamdeset godina tvrdio da bi voleo da ubije sve do poslednjeg Srbina pa bi se potom i sâm ubio kao sin dvoje Srba… To je cena koju smo platili da i mi slavimo naše junake u većinski mađarskim opštinama i u samoj Mađarskoj. Isto je sa žrtvama. Ostavite se neistina o Prvom i Drugom svetskom ratu, prema kojima bi mi trebalo da tolerišemo slavljenje čoveka koji je sarađivao sa nacistima i dobio njihov Gvozdeni krst, a da kao nacistu osuđujemo jugoslovenskog oficira koji se do kraja borio protiv okupatora, robijao u nemačkom logoru i koga su konačno ubile ustaše. Dozovite se pameti i postanite telarantni ako želite da budete tolerisani.

Vreme je da naše, ionako opterećene, međunacionalne odnose olakšamo time što bi doneli antiautoritarne zakone i rehabilitovali žrtve kom god narodu i veri one priapdale. To je težak proces, DPS i duboka drava ga ne žele zato što ceo vek vladaju na podelama i pretvarajući komunističke žrtve u okupatore makar bile maloletne ili tek nevini civili.

Došao je čas za novi početak. Ako bi đukanovićevska, čirgićevska ili andrijaševićevska politika bile nastavljene, Srbi ne bi nestali, naprotiv samo bi sporazum bio dalji a svi problemi (pa čak i oni rešeni) bili bi ponovo otvoteni.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)