Politički nudizam u Crnoj Gori

Piše: Aleksandar Apostolovski, novinar

 

Nije poznato kada su geometri izašli na teren kako bi isparcelisali prestonicu Crne Gore, niko ih nikada nije video, ali je opština Zeta volšebno odvojena od Podgorice. Time je tradicionalno prosrpsko veliko biralište izdvojeno, kao čardak ni na nebu, a naročito ne na zemlji, nikako ne podgoričkoj, kako bi Milo Đukanović stekao šansu da ne izgubi svoje poslednje uporište, uoči predstojećih lokalnih izbora krajem oktobra.

Nešto više od sto dana nakon formiranja manjinske vlade Dritana Abazovića, Milo je letos morao da obori gotovo pa svoju Vladu, kojoj je čuvao većinu kao manjinski partner, navodno zbog Temeljnog ugovora, ali je pravi razlog mobilizacija njegovih birača, koje je u međuvremenu smestio u ekstremnu desnicu levih ornamenata.

Kako opisati nesavršenu demokratiju Crne Gore i složiti mozaik raznih likova i uticaja između vladavine demokratije i vladavine demokratijom? Kao politički bumerang, pravdu ili politički nudizam, gde su svi akteri ogoljeni, kao u filmskom klasiku Živka Nikolića „Lepota poroka”?

Posle ekspertske vlade Zdravka Krivokapića zaigrala je Dritanova manjinska vlada koja je nastala tako što je deo pobedničke većine iz Amfilohijevog leta 2020. godine pristala da ih „gubitnička većina” izabere u manjinsku vladu, a da ih onda ista sruši uz pomoć drugog dela „letnje pobedničke većine”.

Formirana je nova većina od stare većine 30. avgusta, ali je Dritanova URA slučajno ili namerno kasnila sa potvrdom novog mandatara Miodraga Lekića, što je Milo iskoristio da utvrdi kako je istekao rok za predlaganje mandatara. I sada Đukanović ne da mandat nikome. Oborena vlada nastavlja da vlada u tehničkom mandatu. Ustavni sud nema kvorum za odlučivanje, a izbor novih sudija zavisi od kvalifikovane većine. Ali koje, kada su neki od sudija u pritvoru.

Milo je odustao od pretnji da će protivustavno raspustiti Skupštinu, iako su njegovi spavači prethodnih nedelja puštali balone da je to u skladu sa Ustavom. Skupština je takođe odustala od razrešenja Đukanovića, najavljujući izmene zakona o predsedniku i uvođenje mogućnosti da skupština predloži mandatara kada predsednik to neće.

Za ovu pat poziciju i kolaps političkog sistema u Crnoj Gori, Dritan je rekao da je svima ,,sakrio loptu”, ali je neko istovremeno i sakrio šleper zaplenjenih cigareta, i to dok je Dritan vozio bicikl u Njujorku. Kad je završio svoju tronedeljnu posetu SAD, njegov prvi saradnik i prvi carinik priveden je kod Specijalnog tužioca, da bi potom odstupio sa javne funkcije uz usklik „Da je večna Crna Gora”.

Istovremeno je ambasada Sjedinjenih Država u Podgorici poručila svima da se formira nova vlada. Ti svi su sada Milo koji ne može da sabotira sistem i Dritan koji ipak mora da vrati loptu. Ali prvo da se završe izbori u Podgorici bez Zete i bez Ustavnog suda!

Pobednici izbora za to vreme sede u parlamentu, a ne vladaju. Milo kojem već dve godine broje poslednje dane, knjiži u svom kalendaru još dva topla leta lične vlasti, uz njegov inženjering iz senke kojim je srušio već dve vlade, posle njegovih.

Demokratski front kao najjača stranka parlamentarne većine bez vlasti i dalje je daleko od vlade, iako njihov trio Andrija Mandić, Milan Knežević i Nebojša Medojević postaje, barem se čini, sve prijemčiviji momcima iz američkog poslantsva, ali još ne dovoljno da ih trojac ubedi kako im se vratovi ipak neće previše okrenuti od Beograda, pa još dalje, ka Moskvi. Ali, stiče se utisak da Andrija, Milan i Nebojša driblaju na petoparcu, nakon prvobitne opijenosti pobedom posle litija, shvatajući gde leži stvarna moć, koju je sredinom devedesetih godina prihvatio Milo, a pre nekoliko godina i mlađani Dritan: da se sopstveni vratovi, kao politički zalog, vezuju brodskim konopcem za brodove Šeste flote. Ako se stilisti užasavaju zbog toga što Crnogorci vrše modnu delikvenciju vezujući kravate u dupli čvor, valjda im je sada nešto jasnije.

Iza ćoška je tu uvek prisutni Aleksa Bečić, lider Demokrata, građanista koji je odbacivši šinjel SNP-a pokupio Srbe, Crnogorce i manjine, ali u zemlji ekstrema i rebusa, Bečić je u Krivokapićevoj vladi dobio mesto predsednika Skupštine. Nije dobio ni jednog ministra, što je shvatio kao poniženje, ali u zamenu za to, Dritan ga je darovao sa niz javnih preduzeća po dubini. Onoga trenutka kada je Dritan srušio Krivokapića, odlepršao je i Bečić, smenjeni su i direktori, te se sada Bečić naslađuje Dritanovim odloženim padom.

Dok igrači iz Demokratskog fronta, u Dritanovoj vladi zadovoljeni mestima u javnoj upravi i preduzećima mudro čekaju priliku, pa makar bila sindrom Đekna, Bečić sa odličnim vezama u zapadnim ambasadama, željan osvete kako prema Dritanu, tako i prema Milu, umesto da širi, sužava svoj koalicioni potencijal. Dritan neće sa njim, Bečić nešto manje ne želi sa njim, tako da u crnogorskoj matematici opet nema većine bez Mila!

Još jedan igrač iz pobedničke većine dežura pored svog mesta na doku Portomontenegra, čuvajući svoj kravata – vez. To je lider SNP-a Vladimir Joković, u Dritanovoj vladi famozni PPV ili prvi potpredsednik vlade i šef partije iz koje su nastale gotovo sve ostale iz opozicije. Joković je prvi šef prosrpske stranke, koja je ušla u drugu postmilovu vladu, što znači da su prošli kroz američku magnetnu rezonancu. Joković je mogao da bira: odlazak u istoriju i političko carstvo nebesko, odakle bi mu setno mahnuo Momir Bulatović ili boravak u carstvu zemaljskom i još vladajućem, uz podršku arhineprijatelja Mila!

Hoće li budući premijer ipak postati Baranin Miodrag Lekić, nekadašnji predsednik Demokratskog fronta, potom šef Demokratskog saveza, a u mladim danima iz doba bratskog tria Đukanović-Bulatović-Marović i šef diplomatije Crne Gore? Da li će se posle ekspertske i manjinske, konačno formirati i politička vlada u parlamentarnoj prekompoziciji, bez izbora, na čelu sa mudrim igračem i intelektualcem čija erudicija i smirenost deluju kao u grofa Monte Krista, koji nije došao po osvetu, gledajući sa stenja u tirkizni Jadran, već po ono za šta je davno projektovan.

U Crnoj Gori se ne zna ko pije, ko plaća, a ko će na kraju prati sudove. Dritan je potpisao Temeljni ugovor i podržava otvoreni Balkan, što je za Milovce dovoljan znak da Abazović možda nije čitao Matiju Bećkovića, ali da ga vide kao junaka Matijine najveće pesme „Kad dođeš u bilo koji grad”. Taj grad nije Valjevo, taj grad je Beograd.

Ali, pravo i jedino pitanje je koliko je Dritan bliži jednom drugom gradu, zapravo gradiću u državi Virdžinija. Ako je taj grad slučajno bio baš taj gradić, došao je tamo korakom koji dvostruko odjekuje, njegovim i batom još nekoga ko je s njim putovao.

Milo Đukanović je taj put već prošao. Ali nije pravo pitanje ko je sledeći, već ko su sledeći, koji će doći putem kojim su morali doći. Ne da bi videli onu zbog koje će tamo ostati, jer ovo nije poezija, ovo je vrhunski triler i zato su se oni vratili ili će se tek vratiti da bi vladali. U Crnu Goru, gde svi budući vladari znaju usud svojih prethodnika koji su rušeći koalicije, prijateljstva i kumstva, jednako gledali u natalnu i avio-kartu! Obe su im proricale istu sudbinu: čitajući natalnu, rezervisali su avionsku!

(Politika.rs)