Pojas, put i ludačka košulja, ili: Velika petorka za malu Srbiju

Piše: Nikola Vrzić

Bila bi prava šteta da neprimećena ostane upadljiva sličnost reakcije pojedinih ovdašnjih proevropskih učesnika u političkom životu – počev od Demokratske stranke i Zeleno-levog fronta, na primer – i Aljbina Kurtija na otkrivanje spomenika Draži Mihailoviću u Beogradu. S tim što je Kurti tim povodom iskazao nešto više kreativnosti, jer, dok demokrate zbog Draže negoduju pod izgovorom komunalnih pitanja i procedure, Kurtiju smeta i naziv ulice u kojoj se to nepoštovanje komunalne procedure dogodilo, Bregalnička, budući da taj naziv slavi pobedu srpske vojske nad vojskom jedne NATO članice, Bugarske, i to na teritoriji druge NATO članice. Koja je, uzgred budi rečeno, zarad tog članstva pristala da se nazove Severnom Makedonijom kakva nikad nije postojala, znači, izmislila je sebi ime u ime NATO-a, pa valjda zato ne zaslužuje da je onako tretiraju.

A povrh Aljbina Kurtija i zelenih, levih i ostalih demokrata, kad smo kod dotične evroatlantističke dimenzije pomenutog slučaja, prijavile su se, da nam objasne o čemu se zapravo radi, shodno onome što se od njih i očekuje i poznate proevropske ekstremistkinje Sonja Biserko – ona Srbiji sad prigovara što „nije sposobna da napravi otklon koji bi omogućio reforme i evropeizaciju“ – i Dubravka Stojanović koja je ovom prilikom ljuta zato što je „četnički program homogene Srbije bio veoma sličan Miloševićevom programu, kao i Vučićevom srpskom svetu. To je“, kaže, „uvek jedna i ista ideja, nema od toga odustajanja“.

O srpskom svetu je, dakle, reč. Uostalom, sve vreme je isključivo o tome reč: da se srpski svet svede na meru njihove želje da ne postoji uopšte.

Pa je u tom kontekstu izuzetno poučan i slučaj jednog rutinskog statističko-birokratskog postupka kao što je sprovođenje popisa koji je u Crnoj Gori, umesto birokratije i statistike, postao političko i međunarodno pitanje.

Inače, zbilja, čudo neviđeno. Politički predstavnici, kažu većinskog, naroda zahtevaju bojkot popisa zbog toga što će biti popisani i pripadnici manjinskih naroda. To jest, ne svih, nego samo jednog. Pa se i patrijarhu srpskom prigovara što se identifikuje kao Srbin koji govori srpskim jezikom. U vremenu raznoraznih identiteta – eno ih i neki Nemci koji se identifikuju kao kučići, trans-psi, pa laju po Berlinu – Srbin koji govori srpski je izgleda identitet koji nije poželjan; nekada je bivalo zabranjeno za Srbe i pse, zabrana je ostala samo za Srbe.

Tako da se i međunarodni, preciznije, EU, dakle, NATO faktor uključio u pritisak da se odloži popis u Crnoj Gori zbog opasnosti da tamo ima Srba i njihovog poželjnog stanja da ih nema; uostalom, onako kako je istoričarka Stojanović ovih dana uspela da primeti da su Srbi proterali 200 hiljada Hrvata iz Republike Srpske Krajine a da pritom ne primeti da su Hrvati proterali 200 hiljada Srba iz Republike Srpske Krajine. Nažalost, ne čini se da je u pitanju lapsus.

Na istom takvom tragu, elem, i Evropski parlament u rezoluciji o Crnoj Gori „oštro osuđuje svako neopravdano uplitanje Srpske pravoslavne crkve“ utoliko što se, koristimo zvanični prevod na hrvatski, „verske institucije mogu koristiti kao sredstvo vanjskog uticaja“, a takvi su „posebno oni (…) iz Rusije, Kine i Srbije“ koji „ugrožavaju napredak Crne Gore na njezinu europskom putu“. I još se zbog toga njezinog „sa zabrinutošću prima na znanje potpisivanje Temeljnog ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom“ – nije bilo evropske zabrinutosti kad je to isto Crna Gora potpisivala sa Svetom stolicom i sa Islamskom zajednicom – pa je onda valjda i normalno što Evropski parlament u pogledu popisa stanovništva podstiče Crnu Goru da popis sprovede, ali, „čim“, dakle, tek kad se „završi politički zastoj u zemlji (…) kako se to važno pitanje ne bi iskoristilo kao još jedan izgovor za jačanje polarizacije društva“.

Što je jako zgodna formulacija za dalju manipulaciju, imajući u vidu da su polarizaciju društva povodom popisa izazvali oni koji se sad na polarizaciju društva pozivaju da bi popis odložili. Jer će na tom popisu morati da budu identifikovani i neki Srbi, koji bi zbog svoje brojnosti onda mogli da zatraže i neka prava. A već smo utvrdili da to sa Srbima i njihovim pravima nije u skladu sa evropskim vrednostima.

Kome to već nije jasno, uostalom, neka pogleda i drugu rezoluciju koju je ove nedelje o našem slučaju doneo Evropski parlament, jer se tu protestuje i zato što su se Srbi usudili da ožale svoje mrtve u tragediji kod Banjske i – ovo naročito! – od vlasti i medija u Srbiji traži se da se „uzdrže od (…) širenja laži o ’etničkom čišćenju’ i ’pogromima’ na Kosovu, za šta nema dokaza“.

Kako ono beše, nema tela – nema dokaza, uostalom, i Bernar Kušner se onomad u ime te iste međunarodne zajednice grohotom smejao na pitanje o Žutoj kući i trgovini organima.

Pa u skladu s takvim stavom prema Srbima, koji nemaju ljudsko pravo ni na svoje unutrašnje organe, od Srbije sad Evropski parlament i zahteva „punu saradnju“, dakle, bezuslovnu, u istrazi tragedije kod Banjske. Koju oni (naravno) smatraju za zasluženu smrt trojice srpskih terorista, a prete i merama, to jest, sankcijama, „ako vlasti ne budu spremne da sarađuju u potpunosti“, odnosno, ako se usude da se nekom zahtevu usprotive.

A kad smo kod toga, zahteva se i da „bez daljeg odlaganja“ bude rešen kosovski nesporazum, da se više ne zamaraju time, i to „na principu uzajamnog priznanja“ i – cinizam je očigledan koliko i nameran – „u skladu s međunarodnim pravom“. Ne mora, doduše, to u skladu s međunarodnim pravom da bude potpisano baš u Žutoj kući, ali zašto da ne, bilo bi u tome prigodne simbolike, naime, Kosovo je srce Srbije.

Nema sumnje da i takozvana velika petorka izaslanika SAD, Evropske unije, Nemačke, Francuske i Italije – čemu petorica kad svi misle isto, dovoljan je jedan, ovo je siledžijsko ponašanje, pet na jednog – traži isto što i Evropski parlament. Normalizaciju po modelu Žute kuće, spominju se i nekakvi konkretni rokovi. I štošta pride, što da ne, samo ako pomisle da im se može. A neminovno će to pomisliti ako im pokažemo da mogu bar nešto od onoga što traže.

I eto kako život ume da udesi pa se ugleda i ono što bi moglo da ne bude baš toliko jasno. S jedne strane, dakle, sva ova pretnja, ucena i oduzimanje prava da postojimo ako smo Srbi, a sa druge, samo nekoliko dana ranije, saradnja i razvoj u okviru Pojasa i puta u Pekingu. Ovamo nam uzimaju srce, onamo nam pružaju ruku. Jedni prete, drugi nude.

I pritom, to se mora istaći, podržavaju naš teritorijalni integritet i suverenitet; nije ni čudo što se „Pokret slobodnih građana ne slaže sa Vučićevim odlaskom u Kinu umesto na sastanak lidera Evropske unije i Zapadnog Balkana“, stvarno, ko je lud da ide u Peking kad može u Tiranu, a prilježno sprovodeći kritiku Evropskog parlamenta zbog toga što „kontinuitet bliskih odnosa i partnerstva sa Rusijom i Kinom izaziva upitanost o strateškom pravcu Srbije“, kažu ti slobodni građani i da Peking umesto Tirane predstavlja „destruktivnu odluku za srpski nacionalni interes da postane članica Evropske unije“. I još nezadovoljno ukazuju da „Srbija dobija upozorenja od strane Evropske komisije povodom sklapanja trgovinskih sporazuma sa Kinom“ – evropski je, naime, da ne sarađujemo na svoju korist – a i „susret predsednika Vučića sa Putinom predstavlja još jedan loš potez koji nikako ne može doprineti unapređenju pozicije Srbije“.

S tim u vezi, pošto je naravno sve suprotno od ovoga što kažu slobodni građani, šteta je što jedan od pomenute dvojice nije imao, na primer, vremena za sadržajniji bilateralni sastanak od onog usputnog na kome su razmenili nekoliko rečenica, kad su već bili na istom mestu i u istom trenutku. Kao Putin i mađarski premijer Viktor Orban. Pri čemu nije pobeda, nego poraz Evrope što su se samo lideri Mađarske i Srbije usudili da budu tamo gde im je i mesto.

Ali to je već njihov problem. Što se nas tiče, izbor je savršeno očigledan. I sad samo treba da izaberemo između pojasa i puta u slobodu i saradnju na ravnopravnoj osnovi, i ludačke košulje u koju nas vodi onaj drugi put. Zato što stvarno treba da smo ludi da bismo izabrali Žutu kuću i da menjamo ime Bregalničkoj ulici po volji Aljbina Kurtija.

I to sad, kad napokon imamo alternativu. Uostalom, zato su sve te njihove „velike petorke“ toliko i nestrpljive…