Pismo podrške Andriji Mandiću

Piše Aleksandar Popović, bivši ministar u Vladi Vojislava Koštunice

Na ovim našim nesrećnim balkanskim i panonskim prostorima, u narodu koji ispresecan državnim granicama živi rasut od Bele Krajine do sela duboko iza Temišvara, i od Sent Andreje do Korešnice, Selemla i drugih sela makedonskog juga, svako se malo se neka izborna vrteška zavrti. Nama koji smo imali sreću ili nesreću da se rodimo u vremena koja su odredila da nas talas politike ne može mimoići, često su, prečesto čak, izbori koji bi nailazili bili, ili su makar takvim izgledali, odsudni. I mimo izbora je u našim životima i životu našeg naroda bilo previše dramatičnih zbivanja, sukoba, cepanja, stvaranja granica, nestajanja. Nanošena nam je nepravda. I, zašto i to ne reći, nanosili smo nepravdu drugima.

Dobar se broj nas trudio da onima koje smo smatrali istomišljenicima pomognemo kako i koliko smo mogli, smatrajući da je uspeh jednoga od nas, bez obzira na granice, bez obzira i na realni uticaj tog uspeha, uspeh svih. Češće smo, nažalost, zaključivali da su nam neuspesi zajednički. Pomagali smo učestvujući fizički u kampanjama, pišući, savetujući, gotovo uvek o svom ruvu i kruvu, često osuđivani i u Srbiji i na mestu izbora istim ili sličnim prekorom, da se ne treba mešati, da je to druga država. Oni kojima smo pokušavali da pomognemo ili „pomognemo“ su bili suočeni sa odrazom u ogledalu iste primedbe, prišivanjem tuđeg paternalizma, hegemonizma, njihove nesposobnosti da se sami bore. Nisu kritičari shvatali ni mogli da razumeju, i u Srbiji i drugde, da granice ne mogu da ponište naša bratska osećanja, istoriju, lično prijateljstvo. Ne ono slučajno, već ono suštinsko i sudbinsko.

Nemam crnogorsko državljanstvo. Nemam ni poreklo, ni rodbinu u Crnoj Gori. Da ovo prvo, državljanstvo, imam, glasao bih, potpuno i savršeno miran, za Andriju Mandića. Za brata, ako mi dozvoli tako da ga nazovem, Andriju. Glasao zbog svih onih borbi koje je vodio. Poraza i pobeda. Zbog žrtve koji su on i njegovi stranački i koalicioni prijatelji podnosili. Zbog pendreka i marica. Zbog jedne zore u kojoj smo izgubili zajedničku državu. Zbog svih naših viđanja na Svetosavskoj akademiji u Skoplju, gde je uvek imao vremena da dođe i da podrži svoju braću u Makedoniji. Zbog toga što je pokazivao tako često i srčano koliko su Kosovo i Metohija suština našeg postojanja kao naroda. I suština naše budućnosti.

Glasao bih i zbog jedne crte za koju nisam znao da je Andrija poseduje. Možda nije bilo prilike da je ranije tako jasno iskaže. Možda je ja nisam video. A možda ona dolazi sa godinama. Ne sa godinama koje počinju januarom. Pokazao je Andrija Mandić u prethodnim desetinama meseci spremnost da se odrekne onoga što mu po demokratskim pravilima pripada, da lično podredi opštem, da čak i formalni interes svoje stranke i grupacije žrtvuje apetetima drugih, a zarad postizanja konačnog, ozbiljnog cilja – stvaranja jakog, solidnog i solidarnog, zaista demokratskog društva u Crnoj Gori, nakon decenija komunističke vlasti. Pokazao je i demonstrira to u ovoj izbornoj kampanji, da nam je svima neophodno da razgovaramo, da zatrpamo rovove koje su iskopali oni koji su na tim rovovima i svađi profitirali i politički i na svaki drugi način. Da u tom razgovoru, pomireni, dođemo do najboljih odgovora šta nam svima zajedno vanja činiti, bez obzira na naše razlike. Usuđujem se da kažem, kao neko ko u Crnoj Gori ne živi, da joj je to potrebno. A siguran sam, i zato govorim u prvom licu množine, da je potrebno i na mnogo širem prostoru od onoga koga međe crnogorske granice.

Glasao bih i zato što znam, zato sam to živeo, da samo oni koji su bili obespravljeni, progonjeni, zatvarani, znaju kako se ta sudba nosi. I znaju, figurativno govoreći, da zato što su gladni bili, i kada su siti mogu da gladnima veruju, i da nikoga gladnim ne ostavljaju. Da će upravo Andrija, zbog svega što je doživljavao, borbe koju je vodio, striktno u skladu sa ovlašćenjima koje mu Ustav daje, biti čovek koji ne samo da neće promovisati politike koje će da obespravljuju ma kakve manjine, proganjaju ih i zatvaraju, već će, naprotiv, da im da u mnogo čemu i veća prava od onih koji su ih, ucenjene, koristili i kao štit i kao glasačku mašineriju.

Mogao bih još mnogo toga da napišem. Čitaoca već polako zamaram. Verovatno nikoga u Crnoj Gori stav jednog običnog univerzitetskog profesora iz Beograda neće uveriti da glasa drugačije od onoga kako je već namerio. Pa zbog čega ovaj tekst onda ipak pišem? Zbog toga što znam da se nijedne napisane reči ovde neću odreći, i ni zbog jedne se neću pokajati. Zbog toga što ne moram sa Andrijom Mandićem u svemu da se složim, i ne slažem se, a opet ga bratom smatram. I zbog toga što verujem da će u noći prvog ili drugog izbornog kruga, potpuno je svejedno, većina koja će za njega glasati moći da slavi. Manjina, koja za njega glasati neće, neće biti poražena. I ta će manjina za koju godinu moći da, makar u sebi, konstatuje da je Crna Gora bolja, uređenija, mirnija država nego što je bila. Pišem ovo zbog Crne Gore. One u kojoj su izbori. NJegoševe, serdar Jankove, kralj-Nikoline. I one Skopske. I one Banatske. Zbog svetala u seoskih domova tamošnjih Srba koji će se, na vest o Andrijinoj pobedi, osmehnuti. Te ćemo noći ponovo na tren svi biti zajedno. Ma gde bili. Ma za koja brda.