Kao što se kaže, čudni su putevi Gospodnji. Niko ne zna da li će završiti baš tamo gdje je naumio.
Predrag Mijatović je imao dvije takve raskrsnice u karijeri. Prva, kada je postao profesionalni fudbaler, iako mu to nije bila želja, kako je ispričao u intervjuu za španski „Jot Down“, a druga kada je umjesto u Hajduku, sa kojim je imao dogovor završio u Partizanu.
U razgovoru za španski magazin Mijatović je ispričao kako je uopšte postao fudbaler.
„Počeo sam kasno. Nisam volio da treniram. Zanimljivije mi je bilo da igram na turnirima sa prijateljima tako što bismo imali neke sitne opklade. Išao sam na treninge, odustajao, vraćao se… Kada sam imao 12 godina, trener je došao kod mog oca i rekao da ću da budem veliki igrač, da imam izuzetan talenat. Zvučalo je kao bajka. Volio sam fudbal, ali nisam želio da budem fudbaler. Ipak, obećao sam ocu da ću trenirati, a u Crnoj Gori kad obećaš ocu – ili održiš ili si praktično mrtav za njega“, počeo je priču Mijatović.
Prelomni trenutak u karijeri za Mijatovića bio je kada je sa 16 godina iz OFK Titograda prešao u Budućnost.
„Tada se moja budućnost promijenila. Otišao sam biciklom da potpišem ugovor. Kada sam se vratio kući, pričali smo o tome šta ću da studiram, a ja sam izvadio ugovor iz džepa. Otac nije znao. Rekao sam im da nema studiranja, da sam potpisao ugovor na četiri godine. Nastala je drama“.
Jugoslovenska liga za tako mladog igrača nimalo nije bila laka. Uspijevali su samo oni pravi.
„Putovanja su bila užasna, svuda smo išli autobusom. To je bilo normalno, nismo znali ni za šta drugo. Moja namjera je bila da dođem do Hajduka, Dinama, Partizana ili Zvezde, velike četvorke, gdje bih stekao reputaciju i zaradio više novca. Tada je, osamdesetih, bilo teško igrati u gostima. Bilo je provokacija, ponižavanja, a to se radilo znajući da ih isto čeka kada oni budu gostovali. I mi smo plašili protivnike takođe. Uglavnom, utakmice u gostima su se gubile, ali bilo je to ozbiljno takmičenje i za razvoj talenata i za iskustvo“.
Posle osvajanja svetske titule sa Čileancima, Mijatović je umalo završio u Hajduku. Pričalo se da je od novca koji je dobio od Splićana kupio BMW…
„Ne, ne. Platili su me unaprijed, ali novac je vraćen kada je došla ponuda Partizana. Istina je da sam kupio automobil, ali ne BMW već Reno turbo. I imao sam udes. Mladić, brza kola…“
A, u Hajduk nije otišao, jer se miris zla već osjećao u vazduhu.
„Upozoreni smo šta će da se dogodi za nekoliko godina. Zvaničnik Partizana, oficir JNA, došao je u moju kuću i rekao ocu i meni da će da se dogodi nešto o čemu ne može da priča. Mislio sam da hoće da me uplaši“.
Najbolje godine karijere Peđa je proveo u Realu, kojem je donio titulu prvaka Evrope. On i Šuker su igrali sjajno, a jedan mladi as, koji se tek probijao na fudbalskom nebu, Raul, žalio se Kapelu da ga starije kolege – ignorišu.
„Bilo je istine u tome (smijeh). Sada to mogu da kažem“.
Posle Reala uslijedila je Fiorentina i tu je karijera legendarnog crnogorskog igrača krenula nizbrdo.
„Oni su me željeli odmah nakon gola Juventusu u finalu. Mislim da sam i danas idol tamo, zbog tog gola i njihovog odnosa rivalstva sa Juventusom. Međutim, bio sam u padu. Imao sam povredu, a italijanski fudbal, nakon godina u Španiji, nije mi prijao. Bio je fizički jači, a ja u godinama. Takođe, počele su komplikacije sa bolešću mog sina… Prva sezona nije bila loša, ali druga…“, priznao je Mijatović.
Foto: Reuters/Starsport
Javno si rekao da ti je Milo veliki prijatelj i da si zbog njega a ne uvjerenja (kao da se radilo o boji cipela) glasao za nezavisnost Crne Gore. E pa kod nas vazi ‘ s kim si onaki si’, odrekao si se i crkve i djedova, a i pravih prijatelja.
Mrš nesoju !