Društvo psihologa Srbije skreće pažnju na sve učestalija oglašavanja psihoterapijskih usluga na društvenim mrežama, gdje se pružaoci usluga predstavljaju kao psiholozi, iako, prema dostupnim informacijama, nemaju adekvatno obrazovanje niti ispunjavaju zakonske uslove.
Ljudi koji se predstavljaju kompetentnim za pružanje psihoterapijskih usluga koriste činjenicu da velikom broju ljudi nije jasna razlika između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta. Za pacijente to može biti pogubno, jer pogrešno dat savjet često vodi u neželjeni pravac. O problemima koji nastaju usljed takve prakse, za RTS su govorile Tamara Džamonja, predsjednica Društva psihologa Srbije, i Vojana Obradović, psihološkinja.
„Do same inicijative je zapravo došlo putem društvenih mreža, kada su mlade kolege psiholozi primijetile da postoji problem, da se psihološke usluge oglašavaju od strane osoba koje formalno nisu psiholozi i na taj način dovode javnost u zabludu. Spontano su se okupili putem društvenih mreža kako bi osmislili način na koji da reaguju i skrenu pažnju javnosti. Društvo psihologa Srbije podržalo je inicijativu, prepoznalo značaj problema i skrenulo pažnju javnosti putem saopštenja koje je bilo dostupno na društvenim mrežama. Značajno je naglasiti da je javnost jako dobro prihvatila takvo saopštenje, kako stručna tako i laička, što pokazuje potrebu da se bavimo ovim problemom“, rekla je Obradović.
Ukoliko lice nije steklo diplomu osnovnih studija psihologije na studijskom programu akreditovanom u Republici Srbiji, niti je nostrifikovalo diplomu stečenu u inostranstvu, nije dozvoljeno korišćenje atributa „psihološki“ prilikom opisivanja usluga koje se oglašavaju, podsjeća Društvo psihologa Srbije.
„Tu dolazi do problema zato što se često ljudi koji po formalnom obrazovanju nisu psiholozi predstavljaju na taj način jer završavaju različite kratke kurseve ili edukacije iz psihoterapije, nakon kojih smatraju da im je to omogućeno zakonski, a nije“, dodaje Obradović.
„Lica koja su stekla master studije iz oblasti psihologije, a prethodno nisu završila osnovne akademske studije psihologije, takođe ne ispunjavaju zakonske uslove za obavljanje psihološke djelatnosti, prema Zakonu o uslovima za obavljanje psihološke djelatnosti“, navodi se u saopštenju. Takve osobe većinom „beže“ u lajfkoučing, što može biti pogubno za pacijente, jer pogrešni savjeti vode u pogoršanje dijagnoze.
Psihijatar može propisivati lijekove i upućivati na određene dijagnostičke pretrage, što psiholog i psihoterapeut ne mogu.
Takođe, Zakon o psihoterapiji propisuje da psihoterapeuti moraju jasno istaknuti uz svoje ime svoje bazično obrazovanje i psihoterapijski pravac kojim se bave.
„Nisu svi psiholozi psihoterapeuti. Psiholozi se bave mnogo širim spektrom usluga u različitim oblastima, od obrazovanja, socijalne zaštite, zdravstva itd. Upravo jedno od rješenja su ovakva saopštenja, koja približavaju ljudima šta psiholozi rade i šta ih kvalifikuje da budu psiholozi. Druge struke, u okviru svojih studija, obrazuju za druge profesije. Nažalost, to se ne dešava tako često kao što se dešava kod psihologa, gdje se granice sa drugim strukama ponekad miješaju“, dodala je Džamonja.
Na klinikama je uobičajeno da se pravila poštuju, ali je na društvenim mrežama teško kontrolisati ko šta oglašava i radi.
Obradović objašnjava da se problem lažnog predstavljanja na mrežama može smanjiti adekvatnim informisanjem javnosti.
„To jeste problematično i važno je držati se onoga što je definisano zakonom. Problem nastaje jer je lako pričati iz pozicije profesije šta zakon definiše, dok laici zaista ne znaju i nisu dužni da budu informisani o tome i kako da pronađu informacije o tome kome da se obrate za psihoterapiju. U tom smislu, uloga psihologa i profesionalnog udruženja Društva psihologa Srbije je da edukuje i informiše javnost. Preporuka je da se osobe kojima je potrebna psihološka podrška ili psihoterapija obrate psihologu ili psihijatru“, istakla je Vojana Obradović.
„Dobro je znati da formalna edukacija sa fakulteta pruža dobru pripremu, ali nije dovoljna za bavljenje psihoterapijom. Psihoterapijske edukacije su nadgradnja. Dakle, osnovne studije obrazuju za obavljanje profesionalne djelatnosti, ali nisu dovoljne za psihoterapiju“, naglašava Džamonja.
Edukacije iz psihoterapije predstavljaju profesionalno usavršavanje i za psihologe i za psihijatre.
„Zbog toga je potrebno unaprijediti zakon o psihološkoj djelatnosti, kako bi se definisalo da psiholozi koji žele da se bave psihoterapijom moraju proći edukaciju, da Komora odredi kriterijume i potrebne uslove. Realno gledano, dolazi do problema jer trenutno nije definisano šta i kako je potrebno. To bi bio pravi put i zaključak“, rekla je psihološkinja Vojana Obradović.
(MONDO)
