Partijska

Piše Čedomir Antić

Srbiju često optužuju da je imala nekakve velikodržavne planove prema Crnoj Gori. Hajde malo da analiziramo, makar najnoviju istoriju. Gde je, tokom proteklih četrdeset godina, trag u ovakvih nastojanja državnom budžetu? Koji je bio plan? Šta je želeo Milošević, kada je u SRJ republikama dopustio veću samostalnost od one koju im je u SFRJ dopustio Srbenda Broz? Kakvi su bili zavojevački planovi Đinđića, Tadića i Koštunice, kada su propustuli čak i da definišu nacionalni i državni cilj Srbije u zemlji koju je Glas Crnogorca nepunih stotinu godina ranije zvao “primorska srpska država” (Srbija je bila “dunavska”)? Kako su se u Podgorici samo ljutili kada je Tadić progovorio o status Srba u Crnoj Gori i spomenuo jezik i kulturu. I tada nam je Đukanović javno rekao kako je vreme da Srbijanac dođe na mesto predsednika Srbije. Ali stvari ni posle toga nisu postale bolje. Srbija je razume se bila i ostala glavno opravdanje i najvažniji motiv crnogorskog nacionalizma, od nje Crnu Goru “brani” NATO, valjda je to svakome jasno.

I dok je na plati Crne Gore u Srbiji čitava armija raznorodnih tipova od najamnih pera do kriminalaca, u Crnoj Gori samo Srbi nisu jedinstveni (osim 2020) i samo Srbi nemaju jasnu i trajnu poršku svoje matice (Srbije). Iz Beorgada nikada nismo čuli kakvog Crnogorca želimo na čelu Crne Gore, a kamo li da je vreme da na mesto predsednika dođe Srbin.

Nevolja Srbije je što ona suštinski nema nacionalnu politiku. Milošević je, sputan iracionalnošću zastarele ideologije ali i zlovoljom neprijateljskih Velikih sila, ostao na nekakvom ranom komunističkom jugoslovenstvu. DOS-ovi epigoni su ili glavom, srcem i stražnicom bili u Briselu ili su verovali da je u srpskom interesu da se u nepovoljnim okolnostima ništa ne menja (tragom Miloševićeve logike). Konačno, dobili smo i Vučića koji je ostvario vlast nad državom kakvu nismo videli od 1971. godine. Ta vlast u današnjim okolnostima ima tako visoku cenu da je zbog nejnih interesa nemoguće voditi trajnu nacionalnu i državnu politiku.

Iz saveza sa Đukanovićem (mi na međunarodnim sastancima vidimo danas istu prisnost kao i 2018 godine). Moguće je da voljom SAD – koje Đukanovićeva nespremnist da ode u penziju ipak jako nervira (mada ne više od Putinove odlučnosti da ne bude Zoran Zaev) – ili nekim zastojem u poslovima, dođe do pada u odnosima, ali to je ipak, vidimo na osnovu prisnosti, samo privremeno.

Baš sada, kada je postalo jasno da SAD i saveznici neće dozvoliti da Srbi uđu u vladu i kada je pistalo izvesno da će politika asimilacije biti nastavljena, trebalo bi da usledi jasna i trajna, javna politika Srbije. Ista ona koju Zapad vodi u Srbiji. Od politike, preko privrede do kulture, posredstvom srpske stranke, kompanija i nevladinog sektora, sve treba da bude podređeno interesima srpskog naroda u Crnoj Gori i Srbije. Ideja da bi američka kreatura iz manjinske zajednice mogla biti “naš čovek”, glupa je i nestidna. Ako nije izraz neznanja i greške, ona jeste trijumf ličnog i partijskog nad državnim.

Zato je važno da se naša država vrati na put demokratije. To je teško, budući da je moć SAD i EU usmerena protiv demokratije i interesa srpskog naroda, ali ako su na drugoj strani sebična lična i partijska politika, nekonzistentna podrška ličnim težnjama, ako treba da kolektivno zaglupimo u borbi dva kriminalna mediokriteta za vođinu naklonost (koju u Srbiji slušmo evo tri godine i kojoj su podređeni politika, sudstvo i zdrav razum) onda je bolje da državu vode razni Svilanovići. Tada bi smo barem znali na čemu smo i protiv koga smo, a kada uključimo televizor stideli bi se jednog političara, a ne tupe, korumpirane, nezainteresovane i samozadovoljne močvare.