Panaotović: Koji je konceptualni kriterijum po kom Dubravka Stojanović truje javnost svojim košmarima?
Piše: Bojan Panaotović, sociolog
Program upriličen u okviru projekta „Tvrđava mira“ protekao je u formi iznošenja političkih stavova pojedinih intelektualaca iz Srbije i regiona. Postavlja se pitanje po kom kriterijumu, po kojoj programskoj agendi i po kojoj mapi puta predatoj u Briselu se omogućava srbofobima poput Dubravke Stojanović da zasipaju javnost svojim fantazmagorijama i spekulacijama za koje ne nude nikakve dokaze, argumente ili činjenice kojima bi ih potkrepili.
Naime, sijaset medija u Srbiji (u kojoj dakako vladaju medijski mrak, jednoumlje i diktatura) preneli su tvrdnju istoričarke Stojanović da se režim u Srbiji nada nastavku ratova u regionu i da je srpski svet zapravo neka vrsta šifre za vaskolike ratne trube i planove.
Istoričarka je zaboravila da je Srbija predala sve optužene Hagu, a da je, recimo u Hrvatskoj na delu ne samo reafirmacija ustaštva već se i čelnik vojske i države koja je počinala silne ratne zločine i etnički počistila Srbe iz Hrvatske, Franjo Tuđman doživljava nacionalnim herojem par ekselans i da njegovo ime nosi čak i zagrebački aerodrom. Možete li da zamislite da se aerodrom u Beogradu zove po Slobodanu Miloševiću? Nastavak ratova možda sanja neki izopačeni pojedinac u establišmentu, ali da režim u celini „sanja“ o nastavku ratova je izuzetno teška, krupna i ozbiljna optužba da bi bila izneta i ispaljena bez ikakvih validnih argumenata.
Srpski svet promovisan je kao kulturni model i osim, eventualno, ministra Vulina koji mu daje i političku konotaciju, ni jedan član „režima“ ne pominje i ne afirmiše srpski svet u smislu političkog delovanja. A naročito ne u smislu ratnohuškačkog i osvajačkog modela.
Takođe, režim u Srbiji ne afirmiše i ne podržava Ratka Mladića već se tu i tamo u medijima može pročitati da valja insistirati na pravičnom suđenju i ljudskom tretmanu u zatvoru za njega, a reč je o pravu koje imaju i najgori kriminalci i zločinci. Režim u Srbiji mnogo više podržava intelektualce kojima se priviđaju ratni pokliči režima u Srbiji jer je, na primer, događaj u okviru koga je Dubravka Stojanović optužila vlasti za najmonstruozniju stvar koja se može zamisliti – da sanjaju, priželjkuju i rade u prilog rata, finansiran najvećim delom iz budžeta ove zemlje, a Fondacija EPK nastala je iz institucija sistema. Kada bi se išlo za ovom naopakom logikom i svetonazorom Stojanović, moglo bi se reći da postoje prevaziđeni, petrifikovan i u devedesetim godinama balzamovani ostaci političke i intelektualne pseudo elite koja ne zna šta bi dalje sa svojim životom ukoliko ne bi bilo bauka velikosrpskog nacionalizma, pokore srpskog sveta i Srbije kao kontinuirane pretnje za vaskoliki svetski mir i stabilnost!
Od čega bi živeli srbofobni ostaci političke klase kada bi na Balkanu zavladali mir, sloga i prosperitet? Otuda, možda ovi politički metuzalemi i dinosaurusi sanjaju nastavak ratova tokom kojih bi dobijali nove grantove inostranih fondova, pisali nove knjige o opakoj Srbiji etc. Sve vreme diktature, siromaštva i autokratije u Srbiji drže svoje katedre, pišu knjige i udžbenike, primaju grantove i honorare iz inostranstva za širenje obmana i opsena o sopstvenom narodu i njenim političkim elitama, žive u svojim prostranim stanovoma u Krugu dvojke… i neka tako i ostane i neka im je sa srećom, samo bilo bi dobro kad iznesu gnusne uvrede za režim za koji je glasala ozbiljna većina birača u Srbiji da podastru javnosti adekvatne i relevantne argumente.
No, na stranu političke rasprave i debata o tome šta se priviđa istoričarki Stojanović i njenim malobrojnim istomišljenicima, ključno pitanje ovde glasi – po kom krirerijumu, po kojoj programskoj agendi i u okviru koje kulturne koncepcije se pozivaju javne ličnosti da iznose ekstremne političke stavove, a da, na primer, istovremeno na istom mestu nisu bili drugačije misleći ljudi pa da se makar o datim pitanjima ukrste argumenti.
Takođe, u okviru programa Krokodil iznete su uvrede na račun aktuelnog gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića. Čak i kada bi ceo opus i karijeru Miloša Vučevića podvrgli debati i analizi, jedna stvar bi bila nesporna. A to je činjenica da je uložio ogroman lični i poltički trud i energiju, činio sve što je u njegovoj moći da Novi Sad dobije prestižnu titulu Evropske prestonice kulture. Pa ako već ne želite da ga hvalite, makar ne morate da ga javno pljujete, degutantno je i neprilično.
Jer da nije bilo njegovog višegodišnjeg pregalaštva, ne bi bilo ni vašeg programa na kome se, umesto kulturnim pitanjima bavite politikom! Mada i dalje niko razložan ne vidi smisao, kopču i svetonazor po kom bi takva debata bila primerena programu koji se odvija u okviru Evropske prestonice kulture.