Pale su srpska Filadelfija

Piše: Čedomir Antić

Savremeno poimanje svetske slobode nastalo je pre četvrt milenijuma u jednom malom američkom gradu. Tamo su borci za nezavisnu i slobodnu republiku, prvu i najveću u Novom veku, stvorili svoj glavni grad uvereni da tako brane ideale i  narodne tradicije. Bila je to Filadelfija, grad u kome je te davne 1776. živelo otprilike onoliko ljudi koliko je 1992. obitavalo na Palama. Treba primetiti da je stanovništvo SAD tada bilo tri puta brojnije nego narod u Srpskoj.  Pročitajte danas „Deklaraciju nezavisnosti“, taj sveti dokument svakog američkog građanina, pa ćete u njenim uzvišenim ciljevima prepoznati sve one legitimne težnje srpskog naroda iz 1991. i 1992. godine. Američki rodoljubi tada su imali sreću da su njihovi tirani bili daleko, a nisu imali ni susede koji bi na obespravljivanju Amerikanaca stvarali svoje nacije i države.

Kada jedna država i njen narod pođu putem opadanja i propasti, onda oni po pravilu najpre prezru svoje ranije ideale, iskvare se i izvitopere, izaberu ludost za pravilo i zamene dobro zlom. To se dogodilo Zapadu, vekovnom uzoru nas Srba. Zato su u našem oku tražili svaki trun ne primećujući balvan u svojim očima. Zbog toga su stvarne i izmišljene zločine zloupotrebljavali kako bi nam nametnuli nepravdu, osporli prava i opravdali svako zločinstvo učinjeno prema srpskom narodu. Danas znamo da su Srbi u Sarajevu srazmerno i brojem stradali više nego Muslimani. Srbi su danas jedini sarajevski prognanici. U Bosni i Hercegovini je prema Popisu iz 2013. više srpskih sela i gradova prognano i od drugih preuzeto, nego u slučaju druga dva naroda…

Danas je najjači srpski argument prosto pitanje našim susedima: „Da li bi vi prihvatili varke i prevare koje nama tako usrdno nudite?“ Mi se zato borimo ne samo za čistu istinu, već i za prostu logiku i jednostavnu pravdu.

Nepravdom su nas samo ojačali i otreznili.  Živa je samo ona nacija koja je spremna i kadra da se bori za slobodu bez obzira na posledice i po bilo kojoj ceni. Tu našu životnu snagu oni isprobavaju već četvrtu deceniju. I ako budemo na koncu propali, biće upamćeno da je Golijat savladao Davida, a naša sudbina biće upozorenje jednom novom svetu koji će taj stari, što se o nas ogrešio, poslati u oganj Pakla.

Nisu Pale prva srpska Filadelfija. U prošlost su Srbi imali desetinu prestonica: Destinik, Crmnicu, Ras, Bobovac, Skoplje, Prizren, Ser, Kruševac, Beorad, Smederevo, Kupinovo, Novi, Žabljak, Cetinje, Topolu, Beograd, Crnuću, Kragujevac, Podgoricu, Pale, Knin, Banjaluku, Istočno Sarajevo…  Neke od njih – Smederevo, Kupnovo, Cetinje, Topolu, Crnuću… Srbi su izdabrali baš kao i Pale, da budu prvi ili poslednji bastion slobode. I svaki put mi smo pobedili. Možda je formula naših pobeda u tome što nismo bili spremni da prihvatimo poraz i što smo živeli, postojali i nismo se „zarobili u tuđina“ niti „na pravu veru pohulili“. Jer, naš narodni pevač nas uči da bi neverna Vidosava prodala svakoga ako je već izdala jednog vojvodu Momčila. Mi takvi nismo.

Stolećima živimo pred izborima: traže od nas da hoćemo i želimo da nas u lance svežu, jer i to očekuju nakon što nas silom porobe. Vekovi i godine su prošli. Srbi su od gubitka narodnih država u 15. veku čeznuli za slobodom, odlazili i vraćali se, a posebno su u ovim krajevima ishodi te borbe bili gorki i kobni. Vekovima Srbi su gonjeni, njihovi pokreti gušeni, i uvek je tu bio Karađorđe da pređe Drinu i „čestiti Bosnu pohodi“ i bilo je Srba u Bosni i Hercegovini da se za slobodu bez prekida bore. Sveci su vrgli prilike, pokolebani ili poraženi Srbi do slobode nisu došli, sve do našeg pokolenja, sve do junaka i junakinja Odbrambenog-otadžbinskog rata, koji su državu stvorili podobni kosovskim vitezima i onim, od Janka Veselinovića tako proslavljenim, „ljudima i ženama“ Prvog srpskog ustanka.  Dokle god budu mogli da rode takve velikane, Srbi će biti slobodna nacija, a srpska zemlja će biti velika, koliko god da je mali deo Zemljinog šara na kome su je opkolili i opseli. To što smo bili velikodušni, pa u istoriji slobodu videli šire od Srpstva i – 1918. i 1945. – ponudili naša prava i zakone drugima, nije znak greške i naivnosti, već simbol časti i dobrote.  Oni nemaju cenu i mi smo ih skupo platili.

Zato su Pale, ta srpska Filadelfija, novo Kupinovo, još jedno Smederevo, vaskrslo Cetinje i nova državotvorna Topola. To što postoji i što je u tu nastala, stolovala i opstala mlada srpska država, znak je da smo živa, jedna i nedeljiva nacija i da smo slobode vredni. Mi ćemo odati priznanje svim tim bestionima, iskrama naše srpske nezavisnosti.  Srpske prestonice su i dva mala sela Viševac pored Topole i Srednja Dobrinja kraj Požege, gde su rođeni Karađorđe i Miloš, dva vožda obnovljene srpske države. Do 1918. ona su, koliko god malobrojna, davala poslanike Narodnoj skupštini Kraljevine Srbije.  Zato ne smemo da zaboravimo ni na rodna mesta naših savremenika,  dvojice radosnika –  Petnjicu pored Šavnika i Božanoviće pored Kalinovika –  jer su nas dušmani ubijali, sramotili i gonili da bi sprečili sve one spremne da ponesu voždovski venac mučeništva i krst odbrane naroda, njegovih sloboda i prava. Živi zazidani, oni danas nisu ni osramoćeni ni zaboravljeni. Oni su novi temelj narodne države, kao što je mučenička mlada Gojkovica bila i ostala temelj tvrdoga srpskog Skadra koji se, nekada ruševan, više srušiti ne može.

Sudbina je srpskog naroda da se suprotstavalja moćnima i oholima. Malim ljudima svoga roda – koji su izdali;  Velikim silama svakog vremana – koje na nama iskaljuju zlo. Ta gorka čaša nije naš izbor ali jeste naš usud koji je odredio Svevišnji. Dok bude junačkih gradova, kakvo je Pale, spremnih da budu narodna prestnica, imaćemo budućnost, jer bićemo obavezni da takve tvrđave svaki put pronađemo, uvek iznova sve podnesemo i na koncu pobedimo.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)