OTPISANI

Piše: Emilo Labudović

Izbori, doduše oni lokalnog karaktera, a takvi su kod nas oduvijek globalnog značaja, samo što nijesu. Kampanja, ne tako glasna i glamurozna na kakve smo navikli, kotrlja se „ispod žita“ (da nije bilborda i pokojeg tv – spota ne bi se ni znalo da su izbori), a onaj Lajčak je već odredio rezultat. Birali, ne birali, pobijedili ili ne, on već sada zna da su neki odavno – izgubili. I to tako i toliko da će, po onoj biblijskoj, „prije dvogrba kamila kroz iglene uši nego što će ti „neki“ u vlast, pa ni na lokalnom nivou. Jer, kaže Lajčak, a potvrđuju Eskobar i gospođe Džudi i Karen, oni „nijesu kredibilni“ da budu partner onima u čije ime oni laj(čakuj)u. To što iza nekredibilnosti, da budem precizan,  DF- a, stoji volja preko 130 hiljada građana Crne Gore – čudna mi čuda. Ko se to od gorepomenutih ikada osvrnuo na taj, u normalnom svijetu temeljni, demokratski postulat. Da jesu, ova njihova „kredibilna“ stokupljevina, okupljena oko „najkredibilnijeg od svih kredibilnih“, ne bi sastavila ni čitav mandat a kamoli tri decenije jahanja na grbači naroda.
Šta se u viziru onih koji, izdaleka, gazduju Crnom nam Gorom podrazumijeva pod „kredibilnošću“ jasno je i švrćama u vrtićima, ali šta vrijedi kad još uvijek nije jasno njihovim mamama i tatama. Da jeste, ponavljam, ona „kredibilna“ družina ni časa ne bi časila na kormilu crnogorskog državnog broda koji, poput „ukletog Holanđanina“, tumara svjetskim političkim vodama. Jer, među „kredibilnima“ se namnožilo toliko lopuža svih kalibara, švercera svih profila, kriminalaca i ubica kakvih ni u „Koza nostri“ odavno nema, da se običan i nepristrasan posmatrač mora zapitati: ko je ovdje stvarno lud? I šta još treba da nam se dogodi (i da nas pogodi) pa da se kao narod opasuljimo i postanemo kredibilni – sebi samima.
Kao neko ko je već izvjesno vrijeme samo običan posmatrač dešavanja, ali ne i nepristrasan (jedan od onih 130 hiljada „nekredibilnih“), odavno mi je jasno da naše „Evrope“ nema ni u primisli. Ako mi se i ne vjeruje (a i što bi mi se vjerovalo kad sam „nekredibilan“ najevropskijim od svih Evropljana – Lajčaku, Piculi, Bilčiku…) zapitajmo se samo koliko je vremena prošlo od kako smo „otvorili“ sva poglavlja evropskog upitnika a nijesmo zatvorili ni jedno. Ili smo dibidus duduci u svim sferama, ili nas iz te Evrope žestoko zajebavaju, mašući nam prijemom kao magarcu šargarepom, dok vučemo preteško breme „kredibilnosti“. Breme ispod kojeg se odavno ne vidi ni šta smo, ni koji smo, ni od koga smo, ni gdje smo se zaputili. Da stvar bude (po nas) gora, i na domaćem terenu se namnožilo „evropljana“ u listeru ispod kojeg vire gumenjaci i suknjene odore, a po kojima je Evropa odah tu iza ćoška, sa sve platama evrpskih standarda, (kao da već nijesmo do grla dužni i Bogu i đavolu), za šta je potrebno samo jedno: da budemo kredibilni i glasamo „kredibilne“!
Kao jedan od 130 hiljada nekredibilnih, uprnos činjenici da me je Lajčak već otpisao, izjavljujem da ni po cijenu ne znam čega (vlasti ponajmanje) neću biti kredibilan, niti ću 23. oktobra zaokružiti nekoga od te bratije. Neću, jer bih se tada morao odreći sopstvenog kredibiliteta. Kakav god da je, moj je, a ne Lajčakov, Bilčikov ili, ne daj Bože, Piculin. Na to me, uz mnogo toga, obavezuju i ovaj datum i major Dragutin Gavrilović, koji je poslednjim braniocima Beograda, na današnji dan, prije 107 godina, rekao da su njihovi životi „otpisani“ za „čast, slavu i svijetlo lice Beograda“ i da više o njima ne treba da brinu. „Otpisani“ su ušli u istoriju i još traju, oni zapisani – zapisani su i ovako i onako, a mnogi su odavno zaboravljeni.
Daleko od toga da 23. oktobar zahtijeva žrtvu dostojnu junaka 10. Kadrovskog puka na beogradskim barikadama, i slične žrtve mnogih  prije i poslije njih, a kojih bi, da bi smo bili „kredibilni“, danas trebalo da se odreknemo i zaboravimo. Dovoljno je da se pretposlednje oktobarske nedelje bude dosledno samom sebi, krvi koju smo naslijedili, imenu koje nosimo i tragu u vremenu po kojem smo stigli ovdje gdje jesmo, makar i po cijenu da se ne bude po meraku Lajčaku i „lajčacima“. Jer onaj koji se odrekne sopstvene kredibilnosti nikad neće biti ništa drugo do običan izmećar, makar nosio i najmodernije evropsko odijelo. Zato ću radije da toga dana unaprijed budem „otpisan“!
Dok sam više puta ispisivao pojam „kredibilnost“, zapazih da on u sebi sadrži dio koji strašno liči na „debilnost“. A biti debil da bi se zavrijedilo Lajčakovo tapšanje po ramenu, premnogo je, makar nam darivali i sam Brisel.