Opsesija Zapada: Rasparčati Rusiju

Piše: Milomir Stepić

Stvarnost se promenila i Rusija, koju narcisoidni Zapad doživljava kao arhi-suparnika, izašla je iz nokdauna i pokazuje da je spremna da se bori i pobedi. A Sjedinjene Države, personifikacija tog atlantističkog Zapada, sve žešće i arogantnije nastoje da je potcene i ponize. Prisetimo se samo kako se Bil Klinton podrugljivo kreveljio (adekvatna reč!) Jeljcinu u lice. Ili, kako je Džon Mekejn nadmeno tvrdio da je, u stvari, Rusija benzinska pumpa koja se samo pravi da je država.

Na specifičan način je veoma uvredljivo i što bivši „američki ministar spoljnih poslova Ruske Federacije“ (1990-1996), taj Srbima dobro poznati „mister DA“ Andrej Kozirjev, od 2012. kao penzioner živi na Floridi. Istina, Vladimir Putin jeste primetio kako je taj čovek „umesto glave imao samo lobanju, ali praznu, bez mozga“, mada to ne menja činjenicu da je on bio velika štetočina. Zamislimo kako bi izgledalo da je obrnuto – da neki bivši američki državni sekretar sada živi u Sočiju.

Praktični razlozi antiruskog stava Zapada

Iza ovih manifestacija kriju se pravi, geopolitički razlozi opsednutosti Zapada „ruskom opasnošću“. Tu bi trebalo tražiti korene i kontinuitet hronične rusofobije, iako se ne mogu prenebregnuti i razlozi civilizacijske „drugosti“. Naprotiv!

Na Rusiju se iz Vašingtona, Londona, Pariza, Berlina i Tokija (o Varšavi, Talinu, Rigi, Viljnusu i današnjem Kijevu da se i ne govori) gleda kao na nešto preterano prostrano, kompaktno, mnogoljudno, duhovno nedokučivo, kulturno različito, globalno uticajno, ekonomski snažno, vojno moćno, evroazijski pojemontsko. I što je naročito neoprostivo: prirodnim resursima previše „nagrađeno“! Stoga, Zapad na Rusiju gleda sa neskrivenom zavišću i patološkom ljubomorom.

Zato Rusiju uvek treba držati odsečenu nekim „sanitarnim kordonom“, „međumorjem“ i „tromorjem“, opkoljenu Rimland-om i pridavljenu „anakondom“, „obuzdanu“ u svakoj prilici i na svakom mestu gde to Zapadu odgovara, fragmentiranu mnoštvom političko-teritorijalnih jedinica i veštačkih, „oktroisanih nacija“, opterećenu brojnim „tegovima“ i „balanserima“.

Nema nikakvih ideoloških razloga zašto Zapad predstavlja Rusiju kao strašilo i proglašava je za stalnu pretnju, a njen uticaj u svakom kutku planete za „maligni“. Nema suštinske razlike da li je u Rusiji monarhizam, komunizam, (neo)liberalizam ili putinizam. Isto je, bilo da je ona na evroatlantskom ili evroazijskom putu.

Postoje geopolitičke konstante kakva god da je ruska orijentacija – više levo ili više desno, nacionalna ili internacionalna, prozapadna ili proistočna. I to nisu stereotipi i predrasude.

Zapadni stav o „prevelikoj Rusiji“ koju treba „svesti na razumne dimenzije“ i „bezopasnu meru“ duboko je usađen u stavove političke „klase“ i nomenklature, lidera krupnog i sitnog biznisa, globalno ambicioznih predstavnika „sedme sile“, kohorti sledbenika „glavnog toka“ u kulturi i umetnosti, običnih konzumenata informacija sa TV-ekrana i računarskih monitora… Selektivnim argumentima kreira ih, potkrepljuje, artikuliše i objašnjava njihovu nužnost za opstanak i blagostanje „atlantske zajednice“ tamošnja angažovana (pseudo)naučna misao.

Nategnute analogije i utilitarna pojednostavljenja u službi su njihovog načina razmišljanja. Ovako: kada je Rusija mogla da proda Aljasku, znači da je samo pitanje cene još nekog perifernog dela; ako je pristala na nestanak istočnog bloka (VU i SEV) i rastakanje SSSR-a, odreći će se i Ukrajine, Belorusije, Zakavkazja i Centralne Azije kao svoje interesne sfere; a zašto ne bi tako oslabljena prihvatila otcepljenje ili stvaranje „država u državi“ Čečenije, Dagestana, Tatarstana, Baškirije, Sahe (Jakutije), Kurila, Sahalina…?

Kontinuitet ideja o smanjivanju i rasparčavanju Rusije

Ideje o teritorijalnom redukovanju i fragmentaciji Rusije mogu se naći u delima mnogih mislilaca i praktičnom delovanju Zapada. Pomenimo samo neke, karakteristične primere.

Tako, rodonačelnik moderne pomorske geostrategije i talasokratske geopolitike, američki admiral Alfred Mehen, koji važi za „prvog geopolitičara među vojnim piscima i prvog vojnog pisca među geopolitičarima“, još na razmeđu 19. i 20. veka konstatuje rusku „apatičnu sklonost ka defanzivi“ koju sugestivno objašnjava malom osetljivošću na teritorijalne gubitke.

„Ceo svet bio bi spokojniji ako bi na teritoriji ogromne Rusije nastala država Sibir i još četiri u evropskom delu“, naveo je neki od pomoćnika američkog predsednika Vudroa Vilsona davne 1918. godine, a na to podsetio i upozorio čitav svet, a naročito svoje sunarodnike, Vladimir Putin prilikom jednog obraćanja krajem 2021. godine.

Indikativno je da je analognu nameru pokazala i nemačka nacistička geopolitika. Naime, prema ideji podele sveta na pan-oblasti, pored Proširene istočnoazijske razvojne zone, Pan-Amerike i Evro-Afrike, privremeno, dok Nemačka ne završi okupacioni posao, formirala bi se i četvrta – Pan-Rusija – ali umanjena za dalekoistočni deo i lišena izlaza na Pacifik. Evropski deo SSSR-a bio bi podeljen na rajhskomesarijate – Ostland, Ukrajinu, Moskvu i Kavkaz – dok bi sa istočne strane Urala nastala Sibirija, a u centralnoj Aziji Turkestan.

Uporedo, britanski geograf ser Halford Mekinder, rodonačelnik geopolitike kao nauke i nekadašnji britanski „diplomatski predstavnik“ u južnoj Rusiji 1919-1920. angažovan na strani zapadnih intervencionista (!), u drugoj reviziji (1943.) svoje koncepcije „prirodnog razmeštaja moći“ predložio je redukovanje Heartland-Rusije amputiranjem ogromnog dela Sibira. Radi se o prostoru od približno 7,8-8,4 miliona kvadratnih kilometara (gotovo stotinu sadašnjih Srbija), koji je nazvao LenalandRussia, a koji raspolaže velikim prirodnim bogatstvima „praktično netaknutim“, kako naglašava.

Ništa drugačija sudbina Rusiji nije namenjena ni u novijim koncepcijama Zapada.

„Zabrinut“ za njenu postsovjetsku budućnost, Zbignjev Bžežinski u članku „Geostrategija za Evroaziju“ u „Forin Afersu“ iz 1997. predlaže neznatno smanjenje, ali zato temeljnu transformaciju Rusije u labavu konfederalizovanu tvorevinu, podeljenu na Rusiju (samo evropski deo), Sibir(iju) i Dalekoistočnu Republiku, prikazujući i na mapi kako bi to izgledalo.

Sibir tretira kao „ruski teritorijalni posed“, tj. koloniju, a prirodni resursi kojima raspolaže i kod njega, kao i kod ostalih zapadnih autora, izazivaju „lučenje pljuvačke“. Stoga se zalaže da se oduzme od Rusije, te tobože dobronamerno predlaže „transnacionalni napor na razvoju i kolonizaciji Sibira“.

Zapadna mantra: nepravedno je da Sibir pripada (samo) Rusiji

Bezbroj je i aktuelnih zagovornika sličnih ideja na Zapadu. Trn u oku im je, naravno, prvenstveno Sibir zbog enormnih rezervi drveta i gotovo svih ruda metala i nemetala (zlata, dijamanata, oplemenjivača čelika, uglja…), a naročito hidro-potencijala, nafte i gasa. Baš bi im odgovaralo da to u sve alarmantnijoj gladi za energijom oduzmu od Rusije jer se, eto, upravo oni, sa viševekovnim kolonijalnim iskustvom, zalažu da „njegova bogatstva treba staviti na raspolaganje čitavom čovečanstvu“.

A tu su još i ogromne količine slatke vode, čija egzistencijalna vrednost već dolazi do izražaja. Pomenimo samo „Plavo sibirsko oko“ – Bajkalsko jezero – najdublje jezero na svetu, u kome se nalazi čak petina svetskih rezervi kristalno čiste pijaće vode. E, Zapad zahteva i da „Rusija mora da deli vodu sa svim državama sveta“. Da deli, ne da prodaje!

Zapad bi rasparčavanjem Rusije i oduzimanjem Sibira istovremeno „jednim udarcem ubio dve muve“ – jednu, prigrabio bi za sebe njena prirodna bogatstva i u budućnosti obezbedio privilegovanu poziciju kakvu je njihovim otimanjem širom sveta imao do sada, i drugu, kao globalne suparnike bi eliminisao ne samo Rusiju, nego i susednu Kinu koja brz tempo razvoja znatnim delom zasniva na uvozu ruskih (sibirskih i pripacifičkih) energenata i sirovina. Ako bi u tome uspeo, upravo to bi mogao da postane simbolički „kraj istorije“, a ne onaj Fukujamin.

Jeste Rusija, zbog strateške dubine, nepobediva jer je brani geografija, ali samo ako je napadnuta na tradicionalan način i spolja. Zato destruktivni izazovi dolaze sa mnogih strana iznutra.

Tako je nedavno u „Njuzviku“ nadu da će se Rusija u narednih pet godina teritorijalno smanjiti i raspasti izrazio i Gari Kasparov, nekadašnji dugogodišnji šampion sveta u šahu, a sada politički aktivista ne samo antiputinovske, već očigledno i antiruske orijentacije. Veliki šahista nije shvatio da se globalna geopolitička partija ipak ne igra na „velikoj šahovskoj tabli“, već da je njegov istomišljenik Bžežinski to samo tako figurativno predstavio.