Oproštaj od Madlen Olbrajt: Kad Hilari Klinton čita Foknera
Piše: Muharem Bazdulj
Pre pet-šest dana, tačno 17. septembra, put po svetskim knjižarama započela je memoarska knjiga Hilari Klinton „Nešto je izgubljeno, nešto dobijeno“. Pre osam godina, u ovo isto vreme, Hilari Klinton je bila apsolutni favorit na predstojećim američkim predsedničkim izborima. U moguću pobedu Donalda Trampa nije verovao skoro niko. Ostalo je upamćeno da je Ambasada SAD u Beogradu u jednom hotelu organizovala javno praćenje izbora, a zvanice, sve redom ličnosti iz društvenog, političkog i kulturnog života, fingirale su glasanje na izborima. Na tom uzorku od nekoliko stotina Beograđana, Hilari Klinton je ubedljivo pobedila.
Ipak, desilo se nešto neočekivano, kao što je i uspeh referenduma za izlazak Velike Britanije iz Evropske unije, bio neočekivan. Uglavnom, mnogi će danas reći da je nova epoha u globalnoj politici započela upravo 2016. godine.
Oproštaj sa Olbrajtovom
U prvim prikazima ove knjige u velikim angloameričkim medijima, ističe se kako je ovo već četvrta po redu autobiografsko-memoarska knjiga ove autorke. Kod ovakvih knjiga, uvek se, naravno, gleda tajming.
Stoga nije pogrešno zaključiti da bar jednim svojim delom, ova knjiga izlazi i u funkciji podrške Kamali Haris, donekle u registru: ako Amerika pre osam godina nije prvi put dobila predsednicu, možda je ova godina prilika za popravni ispit. Naročito jer se u njoj često potencira „ženska moć“.
Tako je, recimo, Hilari Klinton imala potrebu da se oprosti od svoje nedavno upokojene prijateljice Madlen Olbrajt. Iz naše perspektive je zanimljivo da je to jedno jedino mesto u knjizi gde se pominju Srbi i Srbija.
Parafrazirajući nekoliko rečenica velikog liblinga današnjeg zapadnog političkog mejnstrima, profesora Timotija Snajdera, Klintonova ih koristi da bi istakla kako je Olbrajtova „uvek znala da prepozna fašizam“; pa opisuje kako je do svoje 11. godine morala bežati i od fašizma i od komunizma, pa se pretvorila u „šampionku demokratije“. Zahvaljujući (i) tome, mogla se, po mišljenju Klintonove, suprotstaviti „diktatorima poput Slobodana Miloševića iz Srbije“. Naravno, neće Hilari Klinton moći da odoli, a da zatim i ne pohvali Olbrajtovu za veštinu prepoznavanja alarmantnog „pada nivoa demokratije u celom svetu, pa i u SAD“, aludirajući jasno na Donalda Trampa.
Kad drugi nastradaju
Ima tih knjiga gde je odsustvo nečega indikativnije od svakog prisustva. Uvek se dosad u sličnim knjigama, Klintonova bavila (i) Balkanom. U ovoj knjizi, međutim, izuzev navedenog pasusa, nigde nema ni Srba ni Srbije ni Jugoslavije ni Tuzle ni Sarajeva ni Kosova ni Prištine. Nešto mi to beše milo.
U jednom već poodavnom izvrsnom intervjuu Stanko Cerović je, između ostalog, rekao: „Mi smo daroviti i širokogrudi ljudi, umijemo da patimo i trpimo, ali bi trebalo rastjerati sve koji neprekidno podgrijevaju priču o tome ko je koliko i kome kriv i kako bi se to moglo naplatiti: samo ove štetočine i naplaćuju to lupetanje. Treba se osloboditi etiketa i olakih presuda, važnije je kakvi su ljudi u konkretnim uslovima. Ja sam povremeno optimista: doći će ljudi sebi, nijesu ovo ni prve ni najveće tragedije, vjerovatno ni poslednje. Reći ću nešto malo morbidno: mislim da će nama biti bolje kad drugi, veći, nastradaju.“
I zaista, otkad se desila pandemija kovid-19 virusa, otkad je počeo rat u Ukrajini i otkad je eskalirao sukob na Bliskom istoku, odjednom je manje globalnih priča o „primitivcima s Balkana koji ratuju dok globalizacija briše granice“. Stiče se utisak da smo svi mi ovde pre tridesetak godina bili puki poligon i maketa za neke ozbiljnije i šire „radove“.
Pod nobelovskim kišobranom
U indeksu knjige jedno od najfrekventnijih imena je Vladimir Vladimirovič Putin. On se pojavljuje na čak 35 mesta. Iz perspektive Hilari Klinton, on je njen „stari protivnik“.
Evo karakterističnog odlomka: „Razmišljala sam o Putinu (…). Jasno je bilo da ga motivišu stvari koje može da stekne: moć, teritorija, bogatstvo, poštovanje. Ja, međutim, verujem da Putina više motiviše gubitak. Takođe, užasava ga šta sve može da izgubi, ne samo vlast, nego i sopstveni život. Obojene revolucije (…) su ga načinile intenzivno paranoičnim.“
Posle veli i kako „kažu da je Putin mnogo puta gledao morbidni snimak kad razularena masa 2011. likvidira libijskog diktatora Gadafija“; odnosno kako je ona sama zahvaljujući čitanju radova Kanemana i Tverskog došla do zaključka da Putin nije napao Ukrajinu jer se osećao snažno, nego jer se osećao slabo.
Kad čitalac iole upućen u dominantnu publicističku produkciju na Zapadu u poslednjih deset-petnaest godina čita ovu knjigu, stiče utisak da ju je pisao neki „pisac iz senke“, da baš ne kažem algoritam ili artificijelna inteligencija. Izbor citata koji argumentuju retoriku je više nego predvidiv. U paragrafu koji je već potenciran priziva se Danijel Kaneman, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. Ranije u knjizi, pominje se Fokner zbog citata o prošlosti, citata koji kaže da prošlost nije prošla, što je valjda analogno onom Andrićevom „citatu“ o fukari.
Nisu važni Fokner i Kaneman, nisu oni njeni uzori, oni su samo autoriteti štićeni oreolom Nobela. I svi njeni stavovi i komentari više su zanimljivi kao dubinski uvid iz srži jedne klase, nego kao individualni izveštaj. A i društvena vrednost tog uvida je, kako vreme prolazi, sve manja i manja. Prethodnih osam godina tome je svakako dobra mera.
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)