Oklevetani patriotizam

Piše: Slobodan Antonić

 

U Srbiji danas gotovo da nema oklevetanije reči no što je to patriotizam. Naravno – srpski patriotizam.

Već sam pominjao čuveni diktum Sretena Ugričića: „Pogledajmo sledeći niz: patriotizam – nacionalizam – šovinizam – nacizam. (…) U ovom nizu nema uljeza.“ Kad kažeš (srpski) patriotizam automatski si rekao i nacizam.

„Patriotizam je poslednje/prvo pribežište za ništarije“, podučava nas Ivan Milenković. „Patriotizam je drugo ime za zločin i nasilje“, kaže i Ivan Čolović. „U Srbiji je patriotizam neraskidivo povezan sa veličanjem zločinaca“, saglasna je i Biljana Stojković. „Meni se patriotizam u Srbiji gadi“, reći će Dinko Gruhonjić (ovde 7: 56-58). „Antisrpstvo je preduslov patriotizma“, mudruje i Kišjuhas.

Komentator „Peščanika“ Miloš Janković zalaže se da se „javnosti predoči zašto je loše u današnjoj Srbiji podučavati decu patriotskim osećanjima: u Srbiji je na snazi štetni, manipulativni oblik patriotizma – potrebno ga je držati što dalje od učionice“. Ili, kaže Janković, valja zahtevati da se deca podučavaju pravom patriotizmu – recimo, učiti ih „da je vakcinacija savršen patriotski čin“ (sic!).

Nema ni jedan patriotski simbol Srbije a da nije problematičan. Recimo, zastava. Aktivistkinja Jelena Jaćimović kaže za „Danas“, da je za nju aktuelna srpska trobojka asocijacija na genocid u Srebrenici: „Tada sam imala tri godine (kad se desio ‘genocid’ – S. A.), ali ipak osećam krivicu – uvek kada vidim našu zastavu pomislim na to.“ (na „genocid“! – S. A.).

Dan državnosti? Filip Mitričević, ličnostavaš „Danasa“, protestuje što Srbija „slavi svoju pobunu protiv Otomanske imperije“ i oslobođenje od „ropstva pod Turcima“. „Diskurs oko Dana državnosti je vrlo isključiv u svojim vrednostima i svojoj retorici“, što je zapravo nacionalizam – onaj srpski naspram onog turskog. Mitričević se pita: „Kada ćemo prestati da definišemo sebe kroz prizmu mržnje prema drugome?“ Umesto nacionalističkog Dana državnosti, bolje je slaviti oslobođenje od fašizma, kao u doba kad smo „kao država bili savez antifašističkih naroda i narodnosti“, i kad smo „pripadali ‘boljem’ delu sveta“, jer smo bili deo „antifašističke ekumene“.

(Dakle, pobuna Srba protiv okupatora – svakog okupatora – jeste „mržnja“ i „isključivost“, a dobra je samo borba protiv fašizma – pri čemu će nam, naravno, naš vrli evroatlantista da objasni ko je tačno ovde „fašista“).

Himna? Ona je „ekskluzivistička, jer u njoj stoji da Bog spasi srpski rod, a Srbija ima drugih naroda i drugih veroispovesti“, zgrožena je na „Peščaniku“ Vesna Pešić. „To više nije ‘naša’ himna – jer od početka to nije ni bila“, odlučan je na istom mestu i Dejan Ilić. „Izbor Bože pravde za srpsku himnu ne doprinosi smanjivanju tenzija“ (!?), ukazuje Filip David na „Al džaziri“. „Himna je bezvoljna i slinava“, gnuša se na „Peščaniku“ i Nadežda Milenković.

Na sjeveru

E, ali u Srbiji postoji i dobar patriotizam – onaj vojvođanski. Na skorašnjoj tribini NDNV, s Gruhonjićem, Kišjuhasom i Basarom u glavnim ulogama, čuli smo da je „usud Srbije zver etnonacionalizma“ (Basara), ali je zato „Vojvodina civilizacijska vrednost“ (Kišjuhas), zbog čega je „važno nastaviti negovati ‘regionalni lokalpatriotizam'“ (Boris Varga).

„Tribina je počela intoniranjem vojvođanske pesme ‘Ja sam rođen tamo na salašu’, za koju je Dinko Gruhonjić rekao da je ‘možda utopijska, a možda i futuristička himna Vojvodine'“, egzaltirano izveštava Gruhonjićeva autonomija.info, „a prisutni su je odslušali stojeći, dok su neki od njih držali desnu ruku na srcu“.

Eto, sav sam se naježio. Pravi srednjoevropski klajnerburgerski patriotizam, a ne kao ovaj naš, seljački, balkanski i antiokupatorsko-genocidni…

Dakako, i simboli tog dobrog patriotizma su izuzetni. Jer Vojvodna ima zastavu staru čitavih 20 godina, koja – kako nam objašnjava Gruhonjićev sajt – „podseća na zastavu EU i tako označava težnju Vojvodine za povratkom evropskoj kući, evropskim vrednostima i integracijama“.

A grb naše Voše je još dve godine stariji, i nastao je spajanjem nekadašnjih mađarskih grbova Srema, Banata i Bačke – „sva tri grba potiču iz habzburškog perioda i nastali su u 18. veku“, s ponosom ističe autonomija.info.

O, kakve li miline! EU i Habsurgovci, to nam dajte – plus tamburice, salaši, lalinski izgovor, ravnica… A ne antiosmanske pobunjenike i neinkluzivnu himnu – još bezvoljnu i slinavu. Fuj!

A u kampanji za predsedničke izbore 2022. Srbi su saznali i za još jedno poželjno rodoljublje: „ustavni patriotizam“. Za to se založila kandidatkinja koalicije Moramo, Biljana Stojković, označivši ga kao „nadnacionalni koncept“.

Žaba je videla da se konji kuju baš u Nemačkoj, gde je ustavni patriotizam (Verfassungspatriotismus) propovedao Habermas (ovde). Tamo je slom nacističke Nemačke 1945. otvorio pitanje sadržaja nemačkog patriotizma. Habermas je lansirao pojam „ustavnog patriotizma“, kao privrženost građanina ne bilo kojoj Nemačkoj, već samo ustavnoj, demokratskoj republici – naciji građana (Staatsbürgernation).

Ali, ova sintagma, možda donekle i podobna za postnacističku Nemačku, odbačena je kao univerzalni model za druge države – zbog odvajanja republike od nacije. Evropski nacionalni identiteti su obično sinteza univerzalističkih načela građanstva i konkretnog etno-kulturnog sadržaja. Zato nijedan patriotizam nije vezan samo za formalno-pravni pojam ustava. Građanska solidarnost nikada ne počiva samo na odanosti ustavu, ona je uvek i osećaj pripadnosti zajedničkoj kulturi i istoriji.

Uostalom, i Habermasov Nemac ne može da voli i brani samo Grundgesetz (ustav Nemačke, donet 1949). Takav koncept patriotizma u Nemačkoj, između ostalog, i doveo je do toga da bi, u slučaju rata, svega 11 posto Nemaca s oružjem u ruci branilo svoju zemlju (2023).

No, o tome neka brinu Nemci. Ali, kada „ustavni patriotizam“ Srbiji predlažu notorni priznavači realnosti na Kosmetu, to može samo da izazove ledene žmarce u kostima svakog kome je jasno kakav bi „ustav“ ta ekipa napravila, samo da joj se pruži prilika – i čemu bismo onda morali da budemo „lojalni“.

Što se pak tiče Džonsonove izreke – da je „patriotizam poslednje pribežište ništarija“ – ona se koristi kao optužba da svi koji se pozivaju na patriotizam najčešće imaju nečasne namere, da su moralno sumnjivi. Ali, Džonson u članku „Patriota“ (1774) zapravo napada „lažni patriotizam“ (false patriotism), no i dalje visoko ceni „istinski patriotizam“ (true patriotism). Dakle, nije svaki patriotizam poslednje pribežište ništarija, već samo lažni patriotizam.

Patriotizmu se takođe često zamera, sa stanovišta čistog moralizma, i pristrasnost prema svome, koja navodno automatski povlači i isključivost (diskriminaciju) prema drugom. Ali, patriota može biti pristrasan prema svojoj otadžbini u meri u kojoj to nije kršenje univerzalne pravednosti i opšteljudske solidarnosti (ovde 538).

Pristrasnost

Kao što smo prema svojoj deci pristrasni, ali ne po cenu da tuđu decu mučimo i ubijamo, tako je i patriota pristrasan prema svojoj otadžbini, ali ne po cenu da tuđe zemlje pljačka i uništava (isto). Tvrdnja da je svaki patriota u osnovi nemoralan, jednaka je tvrdnji da je takav i svaki brižni i dobar roditelj.

Patriota je, izvorno, „onaj koji voli otadžbinu“ (patriae amans). Stoga je u osnovi patriotizma više ljubav, nego interes. Patriotizam nije zahvalnost zbog primljenih materijalnih blagodeti (materijalistički patriotizam), niti zahvalnost zbog jamstva građanskih i političkih sloboda (republikanski patriotizam), niti zahvalnost zbog ovaploćenja morala (etički patriotizam). Za sva tri stanovišta zajedničko je to da zahtevaju da se otadžbina voli samo u jednom njenom, najboljem obliku.

To bi bilo isto kao kada bi propisali detetu da voli svoju majku samo ako je ona bogata, lepa i moralno besprekorna. Majka se voli i kada je nesavršena. Baš kao i otadžbina.

Funkcija ljubavi prema otadžbini, objašnjava Mekintajer, važna je zbog zahteva za žrtvovanjem. Samo ljubav može biti trajni motiv da se podnose žrtve. A u nesavršenom svetu kakav je naš, s ograničenim resursima, žrtvovanje za zajednicu osnovni je način da ona preživi. Zajednica s više ljudi spremnih da se za nju žrtvuju, pod ostalim jednakim uslovima, uvek će biti u prednosti u odnosu na zajednicu egoističkih pojedinaca.

Takođe, patriotizam ne znači biti protiv svake kritike sopstvene zemlje – pogotovo ne protiv one koja se odnosi na vlast, raspored moći, ekonomsku ili međunarodnu politiku vlade itd. Jedino je odbrana i preživljavanje vlastite zajednice ona vrednost prema kojoj je patrioti dozvoljeno da bude nekritičan.

U trenutku kada je egzistencija zajednice ugrožena, patriota se nikada ne pita da li je treba braniti ili ne. Zato Mekintajer i kaže da „dobri vojnici ne mogu biti liberaši“ (ovde 17).

Iz tog ugla posmatrano, građanska vrlina patriotizma meri se spremnošću da se svojoj zemlji i svom narodu nešto žrtvuje, a ne da se od njih neprestano nešto traži i uzima. Zato politička uprava polukolonijalnih zemalja nema šta da priča o patriotizmu. Baš kao ni kompradorska opozicija i njena opslužujuća inteligencija. Svi oni zajednički rade protiv patriotizma – oni prvi tako što ga svojim zloupotrebama kompromituju, a ovi drugi tako što ga ismevanjem obescenjuju.

Zato u Srbiji danas i nema oklevetanije reči no što je to patriotizam. Srpskipatriotizam.

(RT Balkan)