Od Benjamina do Benjamine – o kralju koga cene oni koji izruguju njegovo ime

Piše: Čedomir Antić

U Sarajevu je podignut spomeni kralju Stefanu Tvrtku. Reč je o vladaru srednjovekovne Bosne, koji je 1377. godine poneo kraljevski venac. U pretežno bošnjačkim kantonima Federacije Bosne i Hercegovine do sada nije bilo značajnijih spomnika ovom svakako najvećem Kotromaniću. Kotromanići, sve do druge polovine 20. veka, nisu imali značaja za razvoj muslimanskog nacionalnog identiteta dela stanovnika Bosne i Hercegovine.

Od Carigrada često otpali bosanski begovi ponekad su se tokom 19. veka hvalili svojim hrišćanskim korenima, ali taj fenomen nije bio vezan za Kotromaniće. Oni su se hvalili vezama sa srpskim vladarima i plemićima zato što je njih zapamtila narodna tradicija, dok Kotromaniće nije. Činili su to ne zato što su imali izgrađeni idenitet, niti sumnjali u sopstveno pravoverje, već zato što im je bila važna starost njihovog roda i plemstva. Vezu između bosanskohercegovačkih muslimana i Kortomanića minuciozno su tokom stotinu godina gradili prvo austrougarski okupatori, a potom i komunistički režim. Prvi su naišli na odbijanje velike većine stanovnika Bosne – nije bilo dovoljno i što je tvorac tog projekta (jedan od najvažnijih utemeljitelja savremene albanske i bošnjačke nacije) Benjamin Kalaj  nakon što je došao na čelo austrougarske adminsitracije u oblastima Bosne i Hercegovine zabranio čak i Istoriju Srba koju je lično napisao. Nije mnogo doprinelo ni dodvoravanje komunističkih vlasti, koje  su tokom 35 godina izgradile više džamija nego osmansko carstvo u bilo kom istovetnom razdoblju svoje stoletne vladavine. Kada su pokušali da napišu zajedničku istoriju, istoričari SR BiH su sedamdesetih godina stigli samo do pozne antike. Sve dalje bilo je nekome sporno.

Kralj Tvrtko bio je vladar jedne vrlo složene i, donekle, i dalje tajanstvene srednjovekovne države. Nesporno je da je bio srpski kralj. On je to i želeo, ali iz sasvim drugih razloga od onih koje bi danas mogao navesti neki srpski ili bošnjački političar. Tvrtko je bio izdanak loze vladara koji su noslili titulu bana. Dakle bio je vazal  suverenu Ugarske, druge, nezavisne države. Kraljevina, odnosno samostalnost, mogla se dobiti od pape, Tvrtko se, iako je većina članova njegove loze tvrdila da su katolici, takvom papinom daru iz nekih razloga nije nadao. Postao je kralj tako što je 1377. preuzeo krunu Nemanjića. Pozvao se na činjenicu da mu je baba Jelisaveta bila ćerka kralja Dragutina. Utemeljio je svoj zahtev i na činjenici da je posle pobede nad Nikolom Altomanovićem, koju je izvojevao zajedno sa knezom Lazarom, svojoj državi priključio središnje zemlje drevne Raške. Svom imenu dodao je vladarsko ime Stefan – poput kraljeva i careva koje je nazvao svojim praroditeljima. U njegovoj kraljevskoj tituli, koja se i posle menjala, stajalo je uvek da je „Kralj Srbljem, Bosnom…“. Kruna predstavljena na njegovom grbu, bila je kruna Stefana Prvovenčanog. Ponovo naglašavam da etnička i državna pripadnost postoje u Srednjem veku, ali nacionalna kakvu je poznajemo od ranog 19. veka ne postoji. Kotromanići su ratovali sa Turcima, njegov poslednji naslednik je bio i srpski despot. Lozu su konačno, pod gradom Ključem, na gubilištu ugasili vojnici Mehmeda Drugog Osvajača.

U potrazi za identitetom koji nije vezan za Islam, bosanski muslimani su tek od 1992. masovno počeli da se pozivaju na Kotromaniće. Prihvatili su i grb koji nosi znak krina (Zlatni ljiljan postao je najviše ratno odlikovanje AR BiH), iako bi trebalo da znaju da je ovaj cvet u srednjovekovnoj heraldici simbolizovao Bogorodicu. Zajednička državna znamenja BiH konačno nisu dogovorena, a bošnjački političari su Ustavnom sudu tužili svako znamenje iz Republike Srpske koje ima neku vezu sa opšteprihvaćenom srpskom istorijom.

Kada je dala nalog da bude podignut spomenik kralju Tvrtku,  gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić priznala je da je radila bez odobrenja nadležne komisije, jer tamo (u Sarajevu, Kantonu Sarajevskom FBiH) ima jedna članica koja onemogućava donošenje odluke tvrdeći da je Tvrko bio srpski kralj. Benjamina Karić još tvrdi da je ovaj spomenim važan, da ima 25 tona i da će ga biti teško ukoloniti, uporedivši ga sa Ajfelovim tornjem (koji su savremenici kritikovali i trebalo je da bude uklonjen nakon Svetske izložbe)!

Antisrpski krugovi širom Balkana, od Svetislava Basare do crnogorskih zelenaških sajtova, podsmevali su se srpskim kritičarima ovog spomenika, malo navodeći komparative i superlative kraljevog imena, malo spominjući opozite od tvrdog – aludirajući tako valjda na nečiju impotenciju. Niko da se doseti Stefana Nemanje i  kako su se rugali njegovom spomeniku. Nemanjin spomenik ipak nema identitetskih sumnji, podignut je voljom naroda i dozvolom svih nadležnih komisija. Nije prognana trećina Beograđana kojima podizanjem takvog spomenika nešto dokazujemo i podignut je tokom dana a ne noću. Njegova mu težina (83 tone) ipak u tim kritikama nije išla u prilog. Šta bi bilo da je Tvrtkov spomenik težak 100 tona – koliko bi tek tada bili srećni, svi od Benjamine do Basare?

Ostaje, ipak, nelagoda. Tvrko Kotomanić je želo da bude srpski kralj i kao takvog su ga u drugim srpskim zemljama priznavali (mada nisu prihvatali i njegovu vlast). Ne znamo kakav bi njegov odnos danas bio porema bošnjaštvu, mada znamo kakav je bio prema Islamu. U jednom udžbeniku za šesti razred škola u Federaciji BiH autor pita učenike (u delu posvećenom samostalnom radu)  šta misle da li bi se, da su na Tvrtkovom mestu, krunisali u dalekom manastiru Mileševa ili u obližnjim Milama (u Centralnoj Bosni, gde bez i jedne potvrde u izvorima od kraja 19. veka pokušavaju da ubiciraju mesto krunisanja, oni koji nastoje da daju istorijsko utemeljenje novim identitetima u Bosni)? To  što je Tvrtko u jednoj povelji naveo da je otišao „u srpsku zemlju“ da se kruniše, ne znači ama baš ništa autorima udžbenika.

U Bosni, koja se u svim izvorima najpre spominje kao deo najstarije srpske države,  je tokom srednjeg veka počeo da se razvija novi identitet. Da nije bilo osmanskih osvajanja i prelaska velikog broja Srba na zapad, verovatno bi u Bosni, ali ne i u Hercegovini, nastala država koja bi u odnosu na Srbiju imala sličan odnos kao Belgija prema Francuskoj (ovde pišem o identitetu, a ne veličini i značaju). Ipak, BiH je danas ovakva kakva je. Ako zaista žele građansku državu, a Benjamina nije isto što i onaj stari mađarski Benjamin, zašto ne insistiraju na istini – na tome da je Tvrtko bio (i) srpski kralj? Kakvo je to zajedništvo koje nude kada falsifikuju prošlost da bi pokazali da su drugačiji o Srba i da ovih u suštini ni nema?