O „rusizaciji“ Srba

Piše: Slobodan Antonić

 

U izveštaju Helsišnog odbora za Srbiju za 2022. govori se o „rusizaciji srpske nacije“, odnosno o „sve većoj i dubljoj rusifikaciji državnih institucija, javne i medijske sfere, kao i kulturnog prostora“.

Navodno je Rusija „duboko infiltrirana u SPC, službe bezbednosti, akademsku zajednicu, kulturu, među uticajne pojedince, političare, partije, desničarske pokrete i NVO“. Posebno se skreće pažnja na „dominantni deo akademske zajednice“, za koji se kaže da „osim što je iliberalan, velike nade polaže u rusku podršku“.

Istovetne tvrdnje iznosi i predsednica Helsinškog odbora, Sonja Biserko. Ona kaže da „rusifikacija Srbije traje od dolaska naprednjaka na vlast. To ne znači da Srbi nisu imali emocije za Ruse i Rusiju, ali nikada u ovolikoj meri“. Po njoj, „rusifikacija javnog, kulturnog i medijskog prostora otišla je predaleko. Tako samo 30 odsto mladih ljudi podržava Srbiju u EU“.

Ona posebno optužuje „uticajni proruski konzervativni blok“ da „proizvodi utisak o identitetskoj ‘rusizaciji srpske nacije’, čiji je osnov superiornost pravoslavne civilizacije, vizantijsko nasleđe, slavenstvo, uzajamna istorijska pomoć“ .

Dominantni dio

Ovde se vidi, najpre, uvođenje stigme „rusizacija“ i „rusifikacija“ za onaj deo srpske javnosti koji ne sledi bezuslovno EU-NATO narativ – a taj deo izražava mišljenje bar 80 posto građana Srbije.

Naši građanisti se, uopšte, neprekidno bune zbog etikete „izdajnici“, a sada, eto, i sami masovno optužuju neistomišljenike da Srbiju izdaju strancima. Tome služe i drugi njihovi diskvalifikativi poput „ruskokolonaši“, „prodane duše“ i „izdajnici“ (Marko Vidojković: „masovna, nikada u istoriji viđena izdaja zemlje i zamena novom maticom, u ovom slučaju Rusijom“).

Drugo, primećuje se okrivljavanje „dominantnog dela akademske zajednice“ za „polaganje nade u rusku podršku“ (!?), te diskvalifikacija tema poput „pravoslavna civilizacija, vizantijsko nasleđe, slavenstvo, uzajamna istorijska pomoć“ kao deo navodne identitetske rusizacije.

Ko malo bolje poznaje našu akademsku zajednicu zna da je njen „dominantni deo“ ne samo daleko od svake rusofilije, već da bi se pre mogao nazvati prozapadnim. Štaviše, nisu retke ocene da naša „intelektualna elita, generalno i deklarisano – neće da bude srpska. Ona, u stvari, kad god da govori, ne može da izgovori pridev ‘srpski’, i ne može ništa da izgovori bez autošovinizma“.

Srbija i Evropa

Posebno je čudno proglašenje tema poput vizantizma, slovenstva i pravoslavlja za „rusizaciju“. I sam sam se, u poslednje vreme, na RT Balkanu intenzivno bavio tim temama, razmatrajući i rusko iskustvo, kao i ruske odgovore. Ali, reč je jednostavno o sličnosti našeg i ruskog položaja, iz kog se onda neminovno rađaju slična pitanja, pa i slični odgovori.

Kao što je za Ruse, već više od dva veka, Rusija i Evropa „sudbinska, čak sakramentna tema“, tako je i za Srbe, u protekla dva stoleća, Srbija i Evropa jedno od ključnih društvenih, političkih i kulturnih pitanja (videti, recimo, najnoviju Milutinovićevu knjigu Prebolevanje Evrope; up. ovde).

U savremenim raspravama o dvojstvu Srbije i Evrope, pogotovo onim kritičkim, najčešće se smatra da je glavni problem u odstupanju Evrope od sopstvenih vrednosti. U tom smislu se veli da valja praviti razliku između evropskih interesa i evropskih ideala. Srpska težnja ka EU više je izraz naših stremljenja ka „evropskom sistemu vrednosti“, a ne bezuslovnog prihvatanja politike briselske birokratije.

No, kao opozit ovom standardnom mišljenju imamo još bar tri jasno izdiferencirane pozicije. Prva, koju nalazimo na Peščaniku, smatra da su evropske vrednosti danas zapravo autentično zastupljene u aktuelnoj Evropskoj uniji.

„Evropske vrednosti nisu ništa drugo nego upravo vrednosti EU, koje su dobile punu afirmaciju u Ugovoru o EU i za koje ova organizacija garantuje da će ih se pridržavati. Na njih se referiše u Ustavu RS i, po logici stvari, ni u Srbiji koncept ‘evropskih vrednosti’ ne bi trebalo da ima bitno drugačije značenje (…) ‘Bolje Evrope’ od EU nikada nije bilo, niti su ikada neke bolje ‘evropske vrednosti’ bile makar i u neformalnoj cirkulaciji – a kamoli fiksirane, proklamovane, garantovane i u značajnoj meri nego danas ostvarivane“

„Sva Evropa je u Rusiji“

Drugo do kraja izvedeno mišljenje na tu temu je ono koje zastupa specifičan mislilac kakav je Dragoš Kalajić. On smatra da valja „razlikovati Zapad i Evropu, kao što razlikujemo smrt od života: Zapad nam je smrtna pretnja, a Evropa je naš život“. Umorni i dekadentni Zapad, naime, nije smrt Evrope, jer u njenom istočnom delu još uvek žive istinski, autentični Evropljani.

„Ako su naši evropski rođaci na zapadu iznureni pali, kao što jesu, to samo znači da sad na nas, Slovene, u prvom redu Srbe i Ruse, dolazi red da preuzmemo vođstvo. (…) To svi misleći ljudi, od Beograda do Moskve, već odavno vide i za to se spremaju“.

Kada je pak reč o „evropskoj samobitnosti“, tvrdi Kalajić, „Rusi su glavni čuvari te samobitnosti i njenih trezora“ – „poslednji Evropljani“. I zato, svetskoistorijski posmatrano, „sva Evropa je u Rusiji“ – kako glasi i naziv poglavlja u Kalajićevoj knjizi Rusija ustaje.

Ovaj mislilac takođe citira junaka Dostojevskog (Mladić, 3. deo, gl. 7, III, ovde 295) koji kaže: „Rus je (…) u najvećoj meri Rus, baš tada kad je u najvećoj meri Evropljanin. U tom i jeste bitna nacionalna razlika između nas i svih ostalih (Evropljana – S. A.), i u tom pogledu smo mi nešto potpuno zasebno“.

Problem je, međutim, u tom, misli Kalajić, što su „Evropljani (…) u sužanjstvu monstrumu s one strane Atlantika“, zarobljeni „mrcinom Levijatana“, zbog čega evropski narodi prebivaju „u najdužoj noći Evrope“. „Šta je alternativa“, pitaju se Kalajićevi junaci i odgovaraju: „Treba ubiti Minotaura s one strane okeana i izaći iz lavirinta u kome smo zatočeni“.

Zapad neprijatelj Srbije

Treće specifično stanovište je ono Zorana Ćirjakovića, koji misli da Srbija pripada „jednoj drugoj i drugačijoj Evropi“, te da je kod Srba zapravo na delu „drugoevropejstvo“. Taj element drugosti, po Ćirjakoviću, jeste ne samo naše „vizantijsko nasleđe“, već i „ishodišna geokulturalna bliskost slovenskih i turkijskih naroda“, zbog čega je i „zaživelo srpsko drugoevropejstvo“.

Ćirjaković oštro kritikuje pozapadnjačene „srpske elite, koje ovde vide ne drugu i drugačiju Evropu, već patologiju Evrope“, a ta „patologija“ zapravo je istočna „duboka kultura“. Jer kako, prema Ćirjakoviću, pokazuju istraživanja Herta Hofštedea i saradnika:

„Srbija je danas više orijentalno društvo od turskog, pošto je Turska:

1. više individualistička od Srbije (indeks 37 prema naših 25, dok je na Zapadu: 89 u Velikoj Britaniji, a 91 u SAD);

2. bitno manje naklonjena ‘sultanizmu’ – što odražava veličina ‘distance moći’ (naših 86 prema turskih 66, dok je Britaniji 36, a u SAD 40);

3. živi u manjoj paranoji od neizvesnosti (kod nas 92; kod Turaka 85; u Britaniji 35; u SAD 46)“.

A zbog „ružnog i bolnog istorijskog iskustva – koje uključuje i seriju bombardovanja od 1914. do 1999. godine“, Ćirjaković zaključuje da je „Zapad neprijatelj Srbije, što je činjenica koja se može tumačiti na različite načine – ali se ne može osporiti“.

Čitalac koji je pratio ono što sam pisao na RT Balkanu lako će prepoznati da pozicija autora Peščanika odgovara stanovištu ruskih zapadnjaka, Kalajić je srpska verzija klasičnih ruskih slovenofila, a Ćirjaković je na stanovištu ruskih evroazijaca.

Nesumnjive istorijske, geopolitičke i kulturne paralele između Rusije i Srbije daju i slična stanovišta kada su u pitanju odnosi naših zemalja i kultura sa Zapadom i Evropom. To nema nikakve veze ni sa rusofilstvom, ni sa „rusifikacijom“ Srba.

(RT Balkan)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici „Drugi pišu“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)