O planu za KiM u pet tačaka

Piše: Branko Pavlović

Dobro je što se shvatilo da je neophodno da Srbija jasno zaoštri svoj stav i pristup po pitanju Kosova i Metohije. Da se odustalo makar od „5:0“ kad se već ostalo pri broju 5.

U ovom tekstu ukazaću na pravne nedostatke predloženog plana u pet tačaka za KiM zbog kojih ta politika, ne samo da nije utrla put ka rešenju kosovskog problema, nego ne može ni da dovede do rešenja problema.

Nije dobro što se kao nepostojeći utvrđeni pravni akti Prištine, svi doneti  posle proglašenja secesije, dovode u vezu sa Briselskim sporazumom. Kriterijumi treba da su isključivo Ustav Srbije i Rezolucija 1244 SB UN, a nikako Briselski sporazum.

Kao prvo, Briselski sporazum govori isključivo o uređenju vlasti na KiM. Taj sporazum ne sadrži jednu jedinu reč o ovlašćenjima Srbije kao države na prostoru KiM. Prema tome, svi secesionistički akti, ako ih poredimo sa Briselskim sporazumom, ostaju na snazi, pošto se Brisleski sporazum uopšte ne odnosi na osporavanje secesije, niti dovodi u pitanje bilo koje ovlašćenje tzv. Kosova kao države.

Drugo, po stavu našeg Ustavnog suda, koji je obavezan za sve državne organe, Briselski sporazum nije pravni nego politički akt. Pa nije moguće porediti pravne akte tzv. Kosova sa nečim što uopšte nije pravni akt – kao što je Briselski sporazum.

Treće, upravo je Skupština Srbije usvojila Deklaraciju svesrpskog sabora u kojoj je kao osnovni međunarodni dokument u pogledu KiM navedena Rezolucija 1244. Potpuno ispravno. Na predloženi način bi se kršio napokon dobro uspostavljen kriterijum jedino moguće delotvorne politike prema KiM.

Četvrto, makar je sada postalo jasno da Briselski sporazum od početka sadrži ogromnu političku grešku (detaljno o pravnim analizama tog sporazuma čitalac može da se obavesti uvidom u tridesetak radova naših profesora i doktora nauka iz oblasti ustavnog prava, koji svi do jednog ocenjuju taj sporazum kao veoma loš i rizičan po interese Srbije) u tom pogledu što razrađuje funkcionisanje organa KiM, što jeste u skladu sa 1244, ali ne i pitanja nadležnosti Srbije na KiM.

U situaciji u kojoj se pregovaralo sa dokazanim secesionistima, onda je kao minimum moralo da se insistira da se prvo vojska vrati na KiM u skladu sa Rezolucijom 1244, a da se integracija policije, tužilaštva i sudstva ostvari jednovremeno sa ukidanjem kontrole prelaza. Ovo stoga što su i prisustvo vojske na KiM i jedinstveno tržište (koga nema ako ima kontrole na prelazima) jednako predviđeni Rezolucijom 1244 i pratećim dokumentima, kao i integracija policije i pravosudnih organa u privremene organe autonomije.

Peto, po ko zna koji put treba istaći, suprotno izloženom planu, da ZSO ne rešava pitanje secesije KiM i da pitanje položaja našeg naroda na KiM jeste važno, ali nije najvažnije. Najvažnije je da je KiM u sastavu Srbije, a to znači da Srbija ostvaruje državna ovlašćenja na KiM. Samo prisustvo Srbije kao države na KiM može dovesti do trajnog poboljšanja položaja Srba i drugog nealbanskog stanovništva na KiM. Predloženi plan uopšte ne ukazuje na povezanost tih pitanja. Naprotiv, opet stavlja formiranje ZSO i brigu o srpskom narodu kao neki cilj za sebe, a oba cilja se mogu privremeno ostvariti i u otcepljenoj državi Kosovo.

Pravljenje nekog posebnog tužilaštva koje bi brinulo o položaju Srba u krivično-pravnom smislu je direktno protivustavno. Javno tužilaštvo goni učinioce krivičnih dela i stara se o zakonitosti jednako u odnosu na sve građane i nikada ne sme da postupa različito, pa bilo to i u korist neke nacionalne zajednice (ovde: Srba) po nacionalnom, verskom, polnom, rasnom ili nekom drugom kriterijumu. Država postupa jednako prema svim svojim građanima i nikakva nacionalna razlika ne sme biti ugrađena u organizaciona pitanja rada državnog organa.

Zbog specifične situacije, jeste potrebno da se odredi nadležnost neke jedinice tužilačke organizacije koja bi bila nadležna izvan KiM za to područje, ali ne kao zaštita Srba, nego kao zaštita svih građana koji žive ili borave na toj teritoriji.

Naravno, operativno je gotovo nemoguće zamisliti funkcionalan rad takve organizacije (na primer, koja policija pomaže tom tužilaštvu na KiM?), pa je bilo bolje razraditi model preciznije i tek onda izaći u javnost sa nekom dokazivo smislenom idejom.

Vratiti sve na početak, na stanje koje je postojalo pre pregovora koji su doveli do Briselskog sporazuma, nije moguće osim u slučaju da se raskine taj sporazum. Ako Srbija ne raskida Briselski sporazum, a to je pozicija predloženog plana, onda ona može samo da traži izvršenje od druge strane njenih obaveza, a ne može da „povlači“ ono što je ona sprovela u delo. Ako Srbija objavi da raskida Briselski sporazum, onda je vraćanje na početno stanje pravno moguće. Faktički je, naravno, mnogo teže to uraditi nego da se u samom pregovaranju postupilo na način koji sam prethodno izneo kao jedno od mogućih rešenja.

Politički nije korektno isticati visinu predloženih novčanih davanja kao nešto veliko. Upravo smo odlučili da bacimo kroz prozor 2,8 milijardi evra za „rafale“ i uz to da već sledeće godine platimo više od 400 miliona evra, a ovde ističemo da bi davanja mogla da budu i 100 miliona evra za naše sunarodnike na KiM. Novi bazeni, ili nacionalni stadion i da ne nabrajam. Svaka od tih stavki je ili znatno veća, ili na nivou predloženih mera finansijske pomoći. Nije korektno isticati taj trošak za Srbe na KiM kao neku stavku vrednu pomena.

Ono što me posebno brine jeste činjenica da je tema obraćanja naciji predsednika Srbije povodom KiM bila prisutna u našim medijima svega 24 časa i odmah je narednog dana potpuno potisnuta iz javne debate, kao da je reč o utakmici naših fudbalera koja je odigrana i drugog dana i nema više o čemu da se priča i raspravlja.

Upravo je suprotno. Baš su događaji na KiM otrežnjujući za ukupnu politiku Srbije. I ako hoćemo da pomognemo našim sunarodnicima i očuvamo svoj suverenitet i teritorijalni integritet, a nećemo da kažemo da nas ovakva EU ne interesuje, onda je veoma važno da predsednik Vučić bude prisutan na predstojećem samitu BRIKS-a u Kazanju u Rusiji. To bi bio koristan politički potez za očuvanje i Srbije i KiM i Srba. Istovremeno bi se i tema suvereniteta Srbije i položaja KiM vratila u centar pažnje naše javnosti. Sa te pozicije bi bilo moguće koncipirati konzistentniju politiku zaštite nacionalnih interesa u ovim realno veoma složenim odnosima.

(RT BALKAN)