Novo Kosovo

Piše Čedomir Antić

Prošla je sednica Narodne skupštine Republike Srbije posvećena Kosovu i Metohiji. Izvesno je da želja vlade nije bila da se o ovom pitanju ozbiljno razgovara. Nije bilo svrsishodnog izveštaja o pregovorima, pred poslanike nije postavljeno niti jedno jasno pitanje. U Srbiji stranke, pre svega one autoritarnije (starorežimske), parlament vide kao ukras i ventil. U njemu se ne odlučuje – on potvrđuje. U njemu se ne raspravlja, već ubeđuje. On je antipolitičko oruđe u kome narod ubeđuju kako su njegovi suvereni predstavnici gomila valstoljubivih maloumnika koji žele da ubiju vođu, ili masa korumpiranih, poltronskih glupana koji vođu žele da zaštite. U duhu savremenog doba sve je to režirano pažljivo, možda i u sporazumu sa delom opozicije, prenaglašeno, predugotrajno i karikaturalno kako bi poruku „razumelo“ što više onih građana koji su isuviše neinteligentni da prate bilo šta titlovano, a o Vučiću znaju koliko i ja o Novaku Đokoviću. Da je teniser.

Opoziciju ne bih krivio. Da joj je ponuđena ozbilja skupštinska rasprava ne bi smela niti mogla sebi da dopusti da je odbije. Mada sećam se kako je u Srbiji donesen Ustav iz 2006. (kada su svi uključujući voditeljku Olju Bećković) urlali na poslanika koji je spomenuo ustavno pitanje o kome se oligarhija dogovorila da ćuti. Ili na koji je način, recimo, odlučeno da Evropsku uniju nadredimo očuvanju suverenteta Srbije nad Kosovom i Metohijom.  Tužno je što nam se desio ovakav sunovrat demokratije.

Neko će me tešiti tražeći da poredim Linkolna ili Ruzvelte sa Trampom i Bajdenom, ali je to ne prihvatam zbog teškoća sa kojima smo suočeni. Mi ne smemo sebi da dozvolimo dekadenciju. Podsetio bih da smo mi u Srbiji imali premijera koji je pre stopedeset godina podneo ostavku zato što je za njegov predlog glasala samo apsolutna, ali ne i dvotrećinska, većina poslanika. Imali smo situaciju u kojoj je izabrani premijer odbio mandat zbog jedne kraljeve rečenice prilikom formalne dodele mandata. O odbijanju Savezničkog Ed-memoara iz avgusta 1915. na tajnoj sendici odlučila je skupština glasanjem koje nije bilo jedinstveno. U vreme Aneksione krize i Prvog svetskog rata vladale su koalicije praktično svih stranaka u skupštini. Davne 1908. Pašić je premijrsko mesto prepustio Stojanu Novakoviću, čija je stranka u parlamentu pored njegovog imala još samo jedan poslanički mandat ! Ne glorifikujem tu zemlju, imala je mnogo mana i bilo joj je teže nego njenoj sadašnjoj inkarnaciji. Ljubav je iracionalna i voleo bih je jednako da je najgora i najbolja.  Ali ovaj prizor – sa predsednikom republike koji ne govori istinu čak i oko pitanja o kojima je presudio sud naše zemlje, koji se nadgornjava sa poslanicima, učestvuje u stranačkim političkim montažama sa poslanicima režima koji aplaudiraju minutima kao da je u pitanju Sirija ili Severna Koreja, te budačlinom iz krajiško-komunistiko-umirovljeničke partije koja voli džipove, pa njima za ljubav ispred svojih par poslanika uzvikuje u parole podrške predsedniku – zgrozio me je i zgadio.

Jasno je da decenijski napor naše države nije uspeo. Javno, naše vlasti su pokušavale da po svaku cenu sačuvaju makar i formalni suverenitet Srbije. Tajno, sve one su pregovarale oko priznanja nezavisnosti albanske države na Kosovu, tražeči nekakve ustupke Srbiji. Bezmalo sve vlade, posle 2000., kao smokvin list videle su podelu pokrajine. Loš položaj Srbije, ali i činjenica da je naša zemlja visoko zavisna od država koje podržavaju albanski nacionalni projekat, kao i fenomen orgromnog albanskog populacionog rasta (1950. oko 8% novorođenih u Srbiji bili su Albanci, 1981. taj broj je povećan na 40%), očekivalo se da do 2050. Albanci nadbroje sve ostale narode u Srbiji zajedno, prisiljavali su sve razumne ljude na razgraničenje dve nacije, pa i po cenu teških odricanja. Ovaj trend je 1990. zaustavljen, iseljavanje i veći pad nataliteta nego u ostatku Srbije tokom prethodne decenije (!), otklonili su razloge za paničnu politiku koja je pre dvedeset i tridesest godina bila najcelishodnija. O tome šta smo sve izgubili zbog njenog neuspeha ne bih sada opširnije pisao. Ipak, Srbi su i dalje narod koji preživljava jedan od najvećih populacionih sunovrata u savremenom svetu i izvesno je da za pola veka zbog toga više nećemo imati sporove sa susedima.

Sa druge strane, jasno je da sve pokušaje da se sporazumemo sa susednim nacionalizmima, tamo gde imamo otvorena državna i nacionalna pitanja, sprečavaju SAD i saveznici. Tri put smo imali sporazum sa Bošnjacima (1991, 1992 i 2006 godine), dva puta sa Hrvatima (1991, 2017), bar jednom sa Albancima (2018) i svaki put je sprovođenje sporazuma sprečeno iz Vašingtona, Londona ili Berlina. Cilj je – to je danas očigledno – da Srbija kao ontološki i civilizacijiski neprijatelj bude ponižena, teško ranjena i konačno ukinuta kao država.  Ova politika, koju je u prošlosti imao još samo Hitler, znak je slabosti SAD i saveznika, ali mi smo mala država i nestaćemo dok se ta slabost pokaže kao kobna za njih. Izvesno je da je našim balkanskim neprijateljima izostanak sporazuma manje bitan nego nama. Za njih su devedesete godine zvezdana epoha nacionalnog rađanja. Za njih je ta borba sa nama, ispunjena porazuma, u kojima im je najvažnije pobede doneo NATO, isto što je za naše stare bila Kosovska bitka iz 1389. godine.

Vreme je, zato, da usvojim novu politiku. Od formalnog insistiranja na suverenitetu i nedostatka politike ukoliko neko ikada prihvati da Srbija ponovo uspostavi suverenost nad pokrajinom nema ništa, potomci će nam se smejati. Priznanje, baš kao i u svakoj drugoj prilici mudrija ideja o istorijskom sporazumu i podeli (sa suverenitetom Srbije nad pet svetinja), takođe je danas neprimerena – potomci će nas se stideti. MI MORAMO DA SAČUVAMO SAN SRPSKOG NARODA, NjEGOV NACIONALNI MIT, IDENTITET, DOSTOJANSTVO i NADU u BUDUĆNOST. Nama su SAD, NATO i Albanci odavno oduzeli vlast nad Kosovom, ali sada žele da nam oduzmu i temelje državnosti i razloge postojanja.

Ostaje samo zaustavljanje pregovora. Tolerisanje dostignutog nivoa kosovske samostalnosti i neprekidan rad na njegovom osporavanju koji isključuje samo oroužani sukob. Ukratko, reč je pre svega o pasivnom otporu. Cilj treba da bude javan i jasan. Kada dođe prilika: kada ojačamo, PRIPREMIMO SE, kada obnovimo stanovništvo velikom demografskom reformom, kada rešimo status srpskog naroda u BiH i Crnoj Gori, kada nastupi povoljno vreme na Kosovu i Metohiji i u svetu – naša će junačka nova armija u vojno-policijskoj akciji ući u pokrajinu, izaći na granice na Prokletijama i Šari. Sve vođe i pripadnici tzv. „Ovk“ biće uhapšeni, a zločinci suđeni. Svi spomenici iz rata – osim onih podignutih žrtvama – biće javno srušeni. Albancima će biti ponuđen isti onaj status koji uživaju Srbi u Repubilci Hrvatskoj. Naravno, isključivo onima koji imaju srpske pasoše i sposobni su da polože ispit iz jezika i istorije. Ostali će biti upućeni u Albaniju, Severnu Makedoniju ili Sjedinjene Američke Države.

Čekaćemo deceniju, dve, devet, vek ili dva… Čekali smo bezmalo pola milenijuma. Uspećemo, ako budemo verovali. Kao i prošli put. To nije put odbrane Kosova, već nacionalnog opstanka.