Novi nacionalni program
Piše: Čedomir Antić
Govoreći o stanju rimske države Tit Livije je zaključio da je bolest države takva da nije izvesno da li je bolnije i beskorisnije uzeti lek ili ne.
Srpska država i srpski narod danas su pred sličnim, teškim, izborom.
Ušli smo u politički 21. vek, sada već davne 1990. godine, podeljeni, u značajnoj meri odani tradicijama – koje po nesreći nisu bile naše. Bili smo sposobni da postignemo konsenzuse samo oko onoga šta nećemo. Pred nepravednim Velikim silama uglavnom smo branili postojeće stanje. Ipak, sudbina je pokazala da smo među narodima slične zle sreće – Jermenima, libanskim hrišćanima, Rusima i Kurdima, do danas mi još i najbolje prošli.
U odlučnim časovima, 1990., 2000., 2008. i (možda) 2012. godine, naš narod je verovatno želeo i radikalne promene, ali su se političke elite, koliko god bile posvađane, nepogrešivo sporazumele da odaberu kontinuitet. Bila je to politička „sigurica“.
Tokom proteklih trideset godina srpski narod je nešto sačuvao i nešto izgubio, mnogo potrošio, pomalo stekao i ne može se reći da imamo razloga za preveliko nezadovoljstvo, baš kao što nema mesta ni trijumfu. Naša propast, koliko god bila pomagana sankcijama i ratovima koje su Velike sile Zapada vodile protiv našeg naroda, niti je ubrzana niti su njeni temelji postavljeni 1990. ili 2000. godine. Na drugoj strani, dekadencija i propadanje naših velikih istorijskih uzora, naših tutora i hegemona pokazale su se bržim od naše. Tokom poslednjih godina druge decenije 21. veka događaju se promene u svetu kakve nismo videli od vremena renesanse i uspostavljanja globalne hegemonije evropskog Zapada. Ova činjenica, pred srpske elite stavlja nova pitanja, na koja su odgovore nekada dali najučeniji Srbi počev od Dositeja do Slobodana Jovanovića.
Da li se iko pita kako se dogodilo da se srpski narod ujedini i tokom proteklih godina u procentu koji prevazilazi 4/5 stanovništva Srbije (dakle reč je o udelu Srba u državi) deli stav o Kosovu i Metohiji, Srpskoj, Ruskoj Federaciji…? Stara mimikrija još važi za odnos prema uključivanju u EU, ali i to se menja. Kako se dogodilo da podeljena, odrođena i uvek neintegrisana Crna Gora, pre tri godine velikom većinom stane uz Srpsku pravoslavnu crkvu i sa dve obale Morače zagrmi slogan „Kosovo-Srbija“? Ima li to veze sa činjenicom da je pre trideset godina na istom pitanju čitav svet, sa izuzetkom par afričkih država, bio protiv pravednih srpskih težnji, a na strani pet sila modernog Zapada – dok je danas uz SAD i saveznike ostalo svega negde oko 16% stanovništva planete zemlje? Da li promenu svetskih odnosa treba da čekamo nespremni, kao što smo dočekali 1989. godinu?
Da, tačno je, Srbi su izgubili 20. vek. Ali i da su uspeli ti veliki ciljevi – jugosovenstvo i socijalizam – koji su istorijski gledano trebalo da budu samo instrument ostvarenja srpskih ciljeva u prošlom veku, mi bi platili najveću cenu istorijskg uspeha – postali bi ono što nismo, tačnije bli bi asimilovani i integrisani u novom identitetu, sa novim društvenim odnosima, odvojeni od svega što smo bili u prošlosti. Da je bilo i još uvek ima onih koji su to već postali, svedoči pojava autošovinizma i drugosrbijanstva – slična je viđena svega u još par društava na svetu.
Zato, kada govorimo o nacionalnom i državnom programu, prvo moramo reći da je neophodna promena kulturnog obrasca. Da je stari, uspostavljen početkom 20. veka istrošen, jasno je svakome, a da je veći deo našeg nacionalizma zasnovan na njemu, nije još uvek izvesno većini srpskih nacionalista, pa ni onih najučenijih među njima.
Naš državni cilj je danas više nego jasan i oko njega nema mnogo sumnji:
- Treba nam funkcionalna država, u skladu sa našim tradicijama – eklektični model između ideala demokratije i naših kolektivističkih tradicija. Za razliku od Grka, koji su 1974. tražili ustavnog leka unutrašnjim problemima države, mi smo kopirali loše strane uzore kako bi pružili prostor što slobodinijim tumačenjima i zloupotrebama.
- Naš cilj ne može biti EU, niti bilo koja druga integracija koja nam ne garantuje veće nacionalno ujedinjenje, veću integraciju, zaštitu identiteta, slobodu i unutrašnje ustanove, kao i što veću ekonomsku samostalnost i socijalne odnose koji omogućavaju nastavak našeg načina života – svega onog što u našoj prošlosti i tradicijam prepoznajemo kao dobro i što ćemo štititi.
- Naše ujedinjenje u nacionalnu srpsku državu koja će objediniti što veći deo naše nacije, jeste i biće cilj našeg naroda. Do tada, izjavljujemo da poštujemo sve međunarodne ugovore ali i prema njihovom slovu „srpska nacija je jedna i nedeljiva“.
- Naše vlade su nastojale da se sporazumeju sa Kosovskim Albancima. Pokušaj sporazuma u kome bi i Srbija nešto sačuvala, makar obraz, bio je naše krajnje nastojanje da se preporučimo Zapadu i postanemo ono što već više od vek i po žele srpske elite: deo evropskog zapada, sa tim što bi sačuvali simbolično parče teritorije pokrajine uz zaštitu svetinja.
Ovo nastojanje nije uspelo i to ne samo iz razloga što smo mi deo neke druge kulture – vizantijske, osmanske, pravoslavne… ili svih zajedno uzev – već pre svega zato što nas Globalni Zapad ne želi. Zato u odnosu na njih mi možemo biti samo neutralna država, nova Švajcarska, ako se potrude, a inače mi ćemo biti krajište. Ako je naša sudbina ratne granice neminovna, mi svakako nećemo biti sa njihove strane linije fronta.
- Zato je sada, kada smo iscrpli svaku i najmanju mogućnost alternativne, dali bezmalo sve, neophodno prekinuti svaku dosadašnju politiku prema Kosovu i Metohiji, proglasiti okupaciju ovih oblasti i proklamovati cilj njihovog punog oslobođenja i ponovnog uključivanja u Otadžbinu Srbiju. To je cilj koji je stoletan, a za nas je tim lakši pošto Kosovo i Metohija za Srbe nije samo zemlja, niti su to svetinje, one su Ideja i Zavet.
- Promena kulturnog obrasca nije ni regresija, ni povratak u prošlost. Mi ćemo, razume se, zadržati sve što je dobro, što smo stekli po dosadašnjem tipu moderniazcije, ali izvesno sada nam je ne samo potrebno već je – ako ne želimo da Srbija ostane država samo po imenu – i jedino moguće prihvatanje drugog obrasca kulture i modernizacijskog modela. Kako on treba da izgleda, pitanje je na koje moraju da odgovore naše elite političke, privredne i kulturne. Prošlog puta definisanje je trajalo decenijama, a borba za njega još pola veka.
- Mi vremena nemamo, jer pored novog kulturnog obrasca, nama treba populaciona obnova. Nju ne možemo izvršiti bez usvajanja novog kulturnog obrasca. Nisu ratovi, niti krize, ni loša politika doveli do demografskog sunovrata Srbije. Nas je do ovog stanja doveo naš način života koji smo tokom 19. i 20. veka uvezli sa Zapada.
Iz ovoga nije moglo da se izađe do 2014. godine i konačnog stvaranja nekakve globalne akternative. Ni ta alternativa nije naš uzor, ali pluuralizovani Svet može nam pružiti uslove da izgadimo sopstveni model i započnemo borbu za demografsku obnovu. Da bi podstakli nove generacije da imaju decu, mi moramo da promenimo ekonomski model, da izađemo iz ideologija konzumerizma, nihilizma, hiperindivdualizma i sebičnosti. U društvu koje sa uspehom reformišemo sve dugoročno mora biti podređeno povećanju broja stanovništva – posebno novorođenog – ali i onog koje bi moglo da se integriše i asimiluje u srpsko društvo.
Taj put je neizvestan i dug. Alternativa mu je da srpski narod, samo na osnovu gubitka stanovništva izazvanog „belom kugom“ za 90 godina izgubi državu, a da za oko dva veka nestane kao etnička zajednica. Put o kome govorim počinje ovakvim razgovorima, ali se on nikada ne završava, a posebno mu uspešan konac nisu izborne pobede, polovične mere i truli kompromisi.
Potpisujem svaku riječ!
E koliko ste i do sad (uzalud) napisali… A ne vidite da ste narod (i država) u nestajanju…
Pa, tacno, samo ja sam tu, a DPS pade. Zato cete vi da opstanete – Vracaru i Novi Beograde na brdu.