Nove lekcije Slobodana Miloševića

Piše: Slobodan Reljić, sociolog

Ima tome više od sedamnaest godina kako sam u NIN-u napisao uvodnik naslovljen Lekcija Slobodana Miloševića, o odnosu tadašnje srpske vlasti prema mrtvom čoveku koji je bio predsednik Srbije u sudbonosnim danima. Za sve što nije dozvolio da Zapad sprovede nad Srbijom, predsednik je optužen i odveden u Hag. Ostala je brazgotina na licu te vlasti – kako mu je obećala da ga neće izručiti a onda prešla preko svojih reči, kao preko turskog groblja.

Milošević i Srbija

Mnogo je toga zaboravljeno tim ljudima: život ide dalje! Ali to sa Miloševićem nije. I neće. Snimljena je posle mini-TV serija kao neko razjašnjenje, koju su nazvali Porodica, ali je to bilo nedostojno događaja.

Istovremeno milioni ljudi godinama na Jutjubu gledaju iznova i iznova poslednji Miloševićev govor od 2. oktobra 2000, pred drugi krug protivmiloševićevskih izbora u kojima je opozicija pobedila pre nego što su glasači izašli na birališta. U 719 reči potreseni Milošević je sažeo smisao i proces tranzicije, kako se zvalo uspostavljanje zapadne okupacije. Njegovo izuzetno iskustvo je proizvelo čuvenu rečenicu: „Valjda bi svakome posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije“.

Srbija se posle toga uhvatila „evropskog puta“. On je podrazumevao dalje ponižavanje, ali sada kooperativnih Srba i Srbije kao zapadne saveznice. Tonuli smo kao šaš koja trune u baruštini. Strah „evropskih putara“ među Srbima nikad nije bio nevidljiv, ali išlo se… korak po korak, daj ovo daj ono, podaj se skrinigu, broji poglavlja, cvili, moljakaj…

Smrt Miloševića u Hagu je bila jedna lekcija – opomena.

Podsetiću i sebe i vas te sumornosti: „Od svih činjenica iz višednevne svetske bure oko umrlog Slobodana Miloševića najapsurdnijom mi se čini vest koja se kao ‘traka bez kraja’ (14. mart, 22.57) vuče u dnu TV ekrana: ‘Telo Slobodana Miloševića u mrtvačnici aerodroma u Amsterdamu. Porodica večeras treba da odluči gde da bude sahranjen…’ Šta ova morbidnost može da znači? Da li je On to dobio što je zaslužio? Ili je demokratska Srbija država (?) bez elementarnih pravila i rituala za neizbežne životne situacije? Da li je to poniženje za njega ili za nas?“

Senka posle haške smrti

Podsećamo dalje: „Ja znam kad umiru ljudi / i zemlja uzima njihova grešna tela / ništa se ne dešava, zapisao je poodavno pesnik. Dešavanja su među živima. Određujući se prema onome što je leš doskora bio, oni šalju poruke okolini o sebi. Tako je nastala i drama kad je objavljena smrt Slobodana Miloševića. Širom planete je prekinut redovan tok vesti. Od broja mrtvih u Bagdadu, izveštaja iz Bele kuće, od promena na Njujorškoj berzi i rezultata iz najelitnijih sportskih liga, svetu je u trenutku bilo važnije da sazna da je umro jedan ražalovani predsednik male zemlje s kraja evropskog kontinenta.

U trenutku smo mogli da vidimo da je slaba vajda od natčovečanskih napora naše ‘prve petoletke’ da budemo bolji i da nas oni zavole. Javili smo im da raskidamo s ‘crnim đavolom’, poslali smo ga inkvizitorima u Hag da nam na primeru najgoreg među nama pokažu kako da ‘jednom za svagda’ uništimo zlo u nama, poslali smo i gotovo sve ‘đavolje šegrte’, govorili su nam kao iskusni egzorcisti da krivica za zlo ne može biti kolektivna…

Trenutak Miloševićeve smrti je bio trenutak istine: kad je svet koji proizvodi najuticajnije vesti današnjice o jednom od vođa Srba u lokalnim građanskim sukobima stvorio sliku ‘kasapina s Balkana’, on je nas na neodređeno vreme strpao u ‘loše momke’ i svaka prilika je dobra da se to ponovi. Čak i ta kad se harambaša preselio na drugi svet. Kao da se svetom razlio pravedni bes što je taj podlac bez pitanja dao sebi za pravo da olako umre i izbegne uzvišeni trenutak da mu kostimirani sudija tutne u ruke presudu za najstrašnije zamislive zločine. Stekao se utisak da bi tolikim ljudima širom sveta to tako dobro došlo. Mnogi bi se osećali anđelima gledajući pred sobom dokazanog đavola.

Ali, loša vest ima i svoja naličja. Ako je neko dosad sumnjao da je Slobodanu Miloševiću istorija dala ulogu u velikom igrokazu na razmeđu milenijuma – sad više nema razloga za to. Neće mnogo pomoći ako ga se odričemo. To će samo neki trećerazredni činovnik ugurati u svoj godišnji izveštaj, ali tamo negde svi će na pomen ‘Srbin’ reći ‘Milošević’. Oni najbeskompromisniji ljubitelji demokratije među nama slabo razumeju logiku društva u koje ulazimo. Kad je neko protiv u totalitarnom društvu, onda je on hrabar, disident, heroj. Kada se protivite najjačoj grupi u demokratskom društvu onda ste – opozicija. Deo ste istog sistema. Nije to neka hrabrost, već pre uloga – oponenta. Zato talibanski pokušaji da se ‘ubije drugačije među nama’ kod spoljnog sveta ne proizvode utisak.

Stereotipi u koje nas oni stavljaju, u krajnjoj liniji – kao što pokazuje priča o Miloševićevoj smrti – ne ostavljaju mnogo nade onima koji hoće po svaku cenu da objasne da oni ‘nisu ti Srbi’. A stereotipi nisu nešto što se preko noći uklanja. Naprotiv. Osnov masovne ljudske komunikacije je pojednostavljivanje. Kako očekivati da će farmer iz Provanse ili kauboj iz Teksasa, pored tolikog svog posla, sesti i čitati knjige s fusnotama o nekom nemirnom narodu s muljavog i krvavog Balkana. Da će se upustiti u višemesečno istraživanje kako bi ušao u male tajne velikih razlika ‘prve’ i ‘druge’ Srbije. Odnos sveta prema nama leči samo naš uspon i – vreme.

Kao što je Adenauer svojevremeno objašnjavao da se Evropi može pridružiti samo Nemačka, koja zaleči svoje rane, tako bi i nama bilo od najveće koristi da ne pucamo sebi u nogu i ne pravimo pakao od svoje budućnosti. Što među nama stvaramo manje talibana na grobovima naših dojučerašnjih vođa, to ćemo biti bliže kraju naših nevolja. Zdravo je biti pluralno društvo, ali opasno je i beskrajno nekorisno biti – podeljeno društvo.

‘Reakcija protiv jedne pogrešne politike može biti štetna isto kao i sama ta politika’, piše ovih dana u novoj knjizi američki politički pisac Frensis Fukujama raskidajući s Bušom i neokonzervativizmom. ‘Takva reakcija predstavlja luksuz koji sebi ne možemo priuštiti.’

Našem pretežnom poimanju politike kao ‘rata do istrebljenja’ nije zamislivo da takav ‘luksuz’ postoji. Drama, strah i bes koju je smrt Miloševića izazvala pokazuju da mi nemamo ta znanja. Ovo društvo će biti demokratsko kad jednom napravimo pravila da nijedan kovčeg s našim građaninom ne čeka ‘sudbonosne odluke’ po mrtvačnicama svetskih aerodroma; kada se država ne bude tresla pod dilemama kome pripada koje mesto na groblju i kome vojnici ćorcima mogu pucati iznad rake; kada se ‘poslednji ispraćaji’ ne budu pretvarali u najdramatičnije političke mitinge.

U temelje bilo koje ozbiljne države – istorijske su očiglednosti – nisu spuštene samo kosti anđela i dobrotvora. Francuzi su imali i Napoleona i De Gola, Rusi i Ivana Groznog i Petra Velikog, Nemci Bizmarka, Hitlera, Adenauera. Politička istorija Srbije će već znati napraviti razliku između smrti koja se desila 11. marta (2006) i one koja je obeležila 12. mart (2003). (Misli se na Miloševića i Đinđića!) Gotovo je sigurno da mi iz svojih rovova ne vidimo sve. Uostalom, šta su o Karađorđu mislili savremenici u trenutku njegove smrti? Da li su ono Obrenovići sinovi proterivali očeve?

Sve ovo, naravno, ne znači da kad prođe sahrana kako dolikuje i ‘četrdeset dana’ upokojavanja duše ne smemo i ne treba da sudimo o delima naših (istorijskih) ličnosti. Naprotiv, mereći njih mi merimo svoje vreme, svoj učinak. Jedino je izvesno da neće biti koristi od potrebe da ubijamo ili ponižavamo druge zbog svojih trenutnih uverenja. Pogledajmo oko sebe: koliko istih onih koji su bili spremni da ubiju za ‘ono uverenje’, sada preti da će isto uraditi za ‘ovo uverenje’. Spirala istorijskog sunovrata jednog naroda prestaje kada znamo da su naša znanja ograničena.“

Milošević nije zaboravljen – i neće biti

Vlasti Srbije, očekujući aplauze sa Zapada, pokazale su se nedorasle svom mrtvom predsedniku jer je sahrana, organizovana 18. marta, obavljena u dvorištu Miloševićeve porodične kuće! Šta je tu sve prekršeno, teško je nabrajati u jednom ovakvom tekstu, ali to uopšte nije zaboravljeno – kada je nemački magazin „Cajt“ 2019. intervjuisao Petera Handkea onda su ga novinari ukorili što je bio na Miloševićevoj sahrani:

„Naravno da sam bio tamo. On se na jednom od poslednjih glasanja izjasnio za to da se Jugoslavija ne raspadne. Njegova sahrana je bila i sahrana Jugoslavije. Zar se zaboravilo da je ta država osnovana protiv Hitlerovog Rajha?“

Uloga Slobodana Miloševića ne mora da se gleda Handkeovim očima, ali – ona je neizbrisiva. Verovatno, glavna uloga.

Ovih dana je spomenik Slobodanu Miloševiću, koji je ponuđen – kome nego Beogradu! – završio u Moskvi. „Spomenik Slobodanu Miloševiću je privremeno postavljen ispred centralnog ulaza u Bajk centar, pored velikog pravoslavnog krsta i blindiranog automobila Noćnih vukova, izrešetanog na ratištu.“

Vođa Noćnih vukova Aleksandar Zaldostanov – Hirurg je podsetio da Rusi i Srbi i u 19. i u 20. veku sve vreme ratuju za iste vrednosti, a u suštini za duhovno jedinstvo, kako ruskog, tako i srpskog naroda. On je potvrdio i tačnost Miloševićevih upozorenja: „Ostavili smo Srbe same protiv celog bloka NATO. A sada su neprijatelji nasrnuli na nas.“

Šta znači privremenost? Ali šta god da znači Zapad se u trenu vratio nekritičkom i neupitnom neprijateljstvu. Spomenik „pokojnom diktatoru“ izaziva reakciju „ludi plan“.

Javnosti koje ništa nisu naučile od „ludih planova“ svojih „demokratskih“ zavisnika od Vašingtona, a koji su ih doveli do ukrajinske krize koja ih vodi u budućnost koja se ni u šali ne može nazvati „svetla budućnost“ – zaozbiljile su se nad izjavom moskovskog politikologa Marata Baširova, da „postoji plan da se podigne spomenik ovom navodnom ratnom zločincu – usred Moskve. Spomenik visok dva metra trebalo bi da bude postavljen na Trgu Evrope u ruskoj prestonici“. Njima to svakako može zvučati kao – glogov kolac u zao čas i na „pravom“ mestu.

Ne znam da li iko od vodećih, mada već prilično umornih naših putara „evropskog puta“, sumnja da će Beograd u budućnosti biti bez spomenika Slobodanu Miloševiću. Znaju oni da biva „ono što biti ne može“, iako ne vide da im je to sad korisno.

Kako Zapadu ide, nije teško zamisliti da – možda neće biti spomenika Miloševiću po gradovima zemalja koje ovo vreme vide kao oslobođenje – ali ulice sa njegovim imenom, kao počast prvom pobunjeniku protiv „novog svetskog poretka“ po meri Amerike, nisu nemogući činovi. Što bi bili?

Jer, kome sada posle tri decenije ponižavajuće i pljačkaške tranzicije nije jasno da oni nisu napadali Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije? Političari će to poslednji prihvatiti, ali kad prihvate sve nas će biti stid što se i mi toga nismo setili.

(RT Balkan)