Nova vlada u Crnoj Gori i vječita krivica Beograda i Srba

Piše: Nemanja Dević, istoričar i naučni saradnik Institutu za savremenu istoriju u Beogradu

 

Vest da će u Crnoj Gori nova vlada biti formirana bez srpskih stranaka, okupljenih oko liste „Za budućnost Crne Gore“, deluje uznemirujuće, ali ne i iznenađujuće.

Kraj 2019. i početak 2020. bio je ovde obeležen litijskim pokretom, svojevrsnim srpskim duhovnim ustankom, koji je s jedne strane progovorio o suštinskom identitetu ove zemlje, ali i dao snažan impuls za ideju srpskog integralizma. Kako smo to shvatili mi i radovali se ikoničnim slikama sa Žabljaka, iz Stupova, Zete i drugih gradova, tako su poruku razumeli i na Zapadu, uviđajući opasnost od „Crkve Srbije“ (kako je nazvana SPC) kao destabilišućeg faktora poretka stvorenog na Balkanu.

Usledilo je svojevrsno „barenje“ i stavljanje pod kontrolu Zdravka Krivokapića, kao nosioca, ali, kako se pokazalo, i najslabije karike ove liste.

Ključna ideja Zapada, do skora zaštitnika Mila Đukanovića, bio je da se po njegovom puštanju niz vodu obezbedi miran transfer vlasti, bez političkog revanšizma i reformi koje su bile priželjkivane u narodu. U isto vreme, i marginalizaciju srpskih integralističkih stranaka, koje se još nisu ustručavale da u zemlji sa krhkim i u narodu prokaženim NATO institucijama kažu ponešto u korist Rusije.

Na taj način ispisani su i famozni principi za formiranje nove vlade, koja je trebalo da bude nova ali bez nove politike, odana NATO i evropskim integracijama, i posvećena politici „pomirenja“ u regionu, što je u praksi značilo da neće osporavati nijednu odluku poretka – od kosovske nezavisnosti do srebreničkog genocida.

Otrovne riječi

Između Krivokapića, vrlo agilnog u kontaktu sa zapadnim ambasadorima, i političkog fronta koji je izneo njegovu pobedu nastalo je gloženje, budući da je počelo da se govori o „ekspertskoj vladi“ – u kojoj se ispostavljalo da su eksperti svi političari, osim ako dolaze iz (pro)srpske liste „Za budućnost Crne Gore“. Korak po korak, nova vlada je pravila otklon od ideja litija i srpskog integralizma, pa su se od naizgled dobroćudnog profesora mogle čuti otrovne reči usmerene prema Beogradu, i to ne samo prema predsedniku, već i prema čitavom narodu Srbije.

„Draži mi je metar u Cucama, nego cela Šumadija“, bila je samo jedna od takvih krilatica, koja je postala jedna od parola novoustoličenih crnogorskih dualista (po ocu nacije Milovanu Đilasu, „drugačijih Srba“).

Onda je došlo do niza afera koje su provocirale osećanja srpskog naroda u Crnoj Gori, kojeg po procentu ima više nego Albanaca u Makedoniji, ali po nacionalnom ključu ostvaruju mnogo manje prava. Čestitka „Dana državnosti“ Kosovu i odricanje iste Republici Srpskoj, pa smena ministra Vladimira Leposavića jer je negirao genocid u Srebrenici, konačno i odugovlačenje sa očekivanim popisom stanovništva i potpisivanjem Temeljnog ugovora sa SPC, bile su samo neke od afera koje su obeležile prvu godinu ove vlade. Ali ovo je bila samo prva faza kuvanja „srpske žabe“.

U drugoj fazi na scenu su stupili mladi eksperti koji su se profilisali uz blagoslov Krivokapića i jednog srpskog episkopa iz inostranstva.

Nalik na nekadašnje „nemačkare“ ili „parizlije“, ovi ljudi mlađe generacije bili su prijatne spoljašnjosti i uglavnom umerene retorike, ali i prilično uzdržani kada treba govoriti o Srbiji, Srpstvu ili crnogorskoj istoriji kao delu srpske istorije pre 1945. Neće biti čudno ako za nekih 10-15 godina iscure dokumenti i dođe do nekog novog Vikiliksa, a u njima bude zapisano da je upravo u pokretu pomalo komičnog naziva „Evropa sad“ pronađen nov trojanski konj namenjen srpskom narodu, a koji za krajnji cilj ima topljenje i promenu srpskog identiteta u Crnoj Gori.

Pošto Đukanovićeva represivna politika prema Srbima nije urodila plodom, pa je posle uspešnog ataka na identitet, istoriju i pismo – završila slomljenih zuba nakon napada na svetinje i crkvu, počela je nova faza političke neutralizacije i marginalizovanja.

Kuća za sve

Podsetimo, broj Srba u Crnoj Gori ne treba procenjivati samo po kriterijumu nacionalne pripadnosti, već i po privrženosti srpskom jeziku i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Uvažavajući druga dva, a negirajući prvi, dvojac Jakov Milatović-Milojko Spajić, u kome se čini da je Spajić zapravo nosilac baklje, sada se bacio na zadatak stvaranja naizgled pomirljivog, građanskog montenegrinskog identiteta.

Kod njih ništa neće biti zabranjeno, niko neće da hapsi Srbe niti da im otima hramove i daje na korišćenje Mirašu Dedeiću. Ali neće baš biti popularno ni da se srbuje, na način na koji to čini gradonačelnik Nikšića ili neko od funkcionera Demokratskog fronta. I dalje će se, u jedinom delu Srpstva van Srbije, promovisati pogled na Beograd sa visine; i dalje će Pljevljaci i Beranci biti viđeni kao anahrone i retrogradne snage. Ispred gusala i Kosovskog zaveta biće stavljen eurounijatski konstitutivni mit, a Srbi u Crnoj Gori će dugoročno biti pretapani u Crnogorce (što je autor ovog teksta pisao odmah nakon Milatovićeve pobede pre bezmalo pola godine). Ne agresivno – pod krilaticom „vi ste posrbice, čeka vas nova traktorijada“, nego blago i dobronamerno – „što se busate u junačka prsa, kad je ovo 21. vek i kad smo valjda prerasli odurne nacionalne podele“. Jedan od lepih slogana može biti i ovaj: „Ovo je Montenegro, kuća za sve“…

Politička marginalizacija trećeg po snazi političkog subjekta, koalicije „Za budućnost Crne Gore“, nastavlja se uz sramnu retoriku da se na taj način samo izoluju politički ekstremi, bilo da su „Milovi ili Andrijini“. Zauzvrat, kao ravnopravan partner u očuvanju evropskih vrednosti promoviše se Đukanovićev pouzdani partner, Bošnjačka stranka, ali po nalogu spolja i druge manjinske stranke – pa se Zećanin Milan Knežević prikazuje kao ekstremista, a albanski vođ iz Tuzija Nik Đeljošaj kao poželjni učesnik u dijalogu i vlasti, te zatočnik demokratskih vrednosti Crne Gore.

Izgovor je uvek isti: srpski političari iz Crne Gore suviše su vezani za Beograd, a time posredno i za Moskvu. A Montenegrinima ili dualistima sa agendom „nikad više 1918.“ omiljena je upravo ta fraza: šta će nama Beograd. Ili – što dalje od Srbije; pritom je meta napada srpski predsednik, ali samo kao instrument za ispoljavanje antagonizma prema „Srbijancima“.

Egzaktni podaci

Takvima, sa istorijske stajne tačke, dugujemo jedno podsećanje, koje dolazi kao rezultat istraživanja crnogorskog istoričara Živka Andrijaševića, a koji je nosio epitet jednog od „državnih istoričara“ iz vremena Đukanovićevog režima. Podaci su prilično egzaktni i proverljivi.

– Što zbog opštih društvenih okolnosti, što zbog iscrpljenosti ratovima 1912-1918, u Crnoj Gori je na kraju Prvog svetskog rata evidentirano oko 150.000 građana bez osnovnih sredstava za život. U narednim godinama omogućavana im je ogromna državna pomoć (samo 1923. mrski Beograd im je otpremio više od 2.000.000 kg žita) radi prehrane stanovništva.

– Putna mreža je u ovim oblastima uređena kao retko gde u zemlji: 1918-1929. završeni su putevi Andrijevica-Peć (52 km), Murino-Gusinje, Berane-Bijelo Polje i Pljevlja-Ribarevina (73 km), a tridesetih i Kolašin-Mojkovac-Bijelo Polje, Cetinje-Budva, Šavnik-Pljevlja… Tokom 1935. izgrađen je i asfaltni put Budva-Miločer, a 1938. puštena u rad železnička pruga Nikšić-Bileća.

– Crna Gora je 1930. dobila i svoju prvu liniju avionskog saobraćaja, dva puta sedmično letelo se na relaciji Beograd-Podgorica.

– Školska mreža je višestruko uvećana: u odnosu na 1914, kada je u Crnoj Gori delovalo 211 škola, već nakon prvih pet godina obnove u zajedničkoj državi njihov broj je porastao na 340. I u narednim godinama ovaj broj se samo uvećavao; otvarane su i nove gimnazije i srednje škole, uz njih i Trgovačka akademija u Podgorici i Pomorska akademija u Kotoru. Crna Gora, odnosno Zetska oblast, bila je uz Sloveniju dugo vremena jugoslovenska pokrajina za koju se na polju prosvete najviše izdvajalo iz državnog budžeta.

– Broj zanatskih radnji u periodu 1918-1939. je bezmalo udvostručen (sa 670 na 1.100), a trgovačko-ugostiteljskih utrostručen (sa 720 na preko 2.000). Od gotovo nepostojeće industrije izgrađene su 24 fabrike i preduzeća srednje veličine i uoči rata skoro 1.500 zaposlenih radnika.

– Na Cetinju, u Podgorici i Nikšiću otvorena su amaterska pozorišta, a na Cetinju i Narodno pozorište Zetske banovine i Državni muzej sa tri odeljenja.

Andrijaševića dopunjava i istraživanje Senke Babović Raspopović, na temu kulturne politike u Zetskoj banovini tokom tridesetih godina. Ona takođe navodi precizne podatke: umesto dva lista pre 1918, dvadesetak godina kasnije u Crnoj Gori štampano je pet listova, a umesto šest štamparija nastalo je 13; od 10 biblioteka i čitaonica u Kraljevini Crnoj Gori, u Zetskoj banovini broj je uvećan na 131; od 65 kulturno-prosvetnih društava broj je narastao na 158. Broj humanitarnih društava je više nego utrostručen, a broj sportskih (sa 19 na 117) bezmalo ušestostručen!
Minorizacija srpskih političkih stranaka

„U velikoj državi, crnogorskom društvu bili su pristupačniji nego ikada ranije mnogi modernizacijski, tehnološki i stvaralački dometi iz okruženja, a mogućnost obrazovanja i zapošljavanja, odnosno društvenog izbora, višestruko je bila veća u odnosu na vrijeme prije 1918. godine. Zaživio je i drugčiji sistem društvenog vrednovanja, pa je to učinilo nevažnim prednosti koje je u Crnoj Gori neko imao na osnovu plemenskog porijekla ili očevih zasluga“, zaključuje Andrijašević u knjizi „Istorija Crne Gore“. Toliko o mešanju (ratom desetkovane) Srbije u crnogorska pitanja između dva rata!

U fokusu ovih autora ipak nisu dva ključna pitanja. Prvo se tiče izbora mitropolita crnogorsko-primorskog Gavrila Dožića za patrijarha srpskog 1938, i to kao kandidata dvora (srbijanski genije, vladika Nikolaj Velimirović, u to vreme dobio je najmanje glasova pri izboru). Drugo je još kompleksnije i afirmativnije za Crnu Goru, a ono se tiče samog stvaranja Zetske banovine 1929. godine. Ova banovina je od nekadašnje površine od 14.400 km kvadratnih Crne Gore svoju vlast proširila na 31.000, što znači da je teritorija kojom se upravljalo sa Cetinja više nego duplo uvećana.

Drugim rečima, sa Cetinja se upravljalo Peći, Dečanima i celom Metohijom, Raškom sa Novim Pazarom, celom Starom Hercegovinom, Dubrovnikom, Stonom i Pelješcem!

Crnogorci su takvom postavkom bili zadovoljni, što se jasno odrazilo i na rezultate izbora: Crnogorska/Federalistička stranka koja je okupljala nezadovoljnike načinom ujedinjenja bila je na izborima 1923. trećeplasirana (sa 24 odsto), a već 1927. pala na 15 posto i zatim sa godinama sve više slabila.

Činjenica je da je Crna Gora zarad Jugoslavije 1918. žrtvovala svoju državnost i institucije, ali je isto to učinila i Srbija. Bilo bi zanimljivo kada bi po gornjim parametrima procenili stepen razvoja Šumadije ili Toplice, koje su podnele i ogromne žrtve za stvaranje zajedničke države, u periodu 1918-1941.

Dakle, uz sve razumevanje novih ideologa u Crnoj Gori, koji nisu prvi koji pokušavaju da srpski narod otkinu ili udalje od svoje matice, ipak ne smemo da pristanemo na falsifikovanje istorije. Kao što nikad nije okupirala Crnu Goru, Srbija se ni danas ne meša u unutrašnja pitanja te države, niti dovodi u pitanje njen suverenitet.

Ipak, kada su u pitanju Srbi u Crnoj Gori, ona je obavezna da vodi odgovornu politiku. I ignorisanje njenih interesa, kao i minorizacija srpskih političkih stranaka, naneće samo štetu novoj vladi i mladim političarima koji tek što su stupili na vlast.

Danas je 30. avgust, i vreme je da se posle dve godine zaključi da li se, i u kojoj meri, srpski narod nalazi u povoljnijem položaju u Crnoj Gori sada nego u vreme Đukanovićeve vlasti. I ko je za to najodgovorniji.

(RT Balkan)