Njemačku državu boli briga za krvave posledice sopstvene migracione politike – radije lovi “Građane Rajha”

Nemačke sudije ne slede olako naloge za hapšenje. Posle racije protiv “Građana Rajha” pre nedelju dana, to su uradili u 23 slučaja. Od grupe, koja je razbijena uz veličanstvene napore, izgleda da izvire izvesna opasnost. Međutim, državni udar, koji je planirala, bi propao – kako god da se uzme.

Država je demonstrirala svoju moć slanjem 3.000 ljudi da uhapse šačicu ljudi. Što bi bilo uverivo da je ta grupa bila teroristička ćelija naoružana do zuba i obučena u prsluke sa eksplozivom. No, kolovođa i dobar deo grupe su postariji ljudi. A penzioner je loš Rambo.

I priprema racije pokazuje više hvalisanja i ideološkog fanatizma nego profesionalnog planiranja. Arsenal oružja zaplenjenog od strane policije je, blago rečeno, pregledan: pogodan možda za pljačku trafike ali ne za osvajanje Bundestaga, koji je -sa svojim raznim zgradama povezanim tunelima i pasarelama- grada u gradu.

Čak i da su neki od potencijalnih zaverenika prodrli u parlament i kidnapovali ljude, jedna obična policijska jedinica bi brzo okončala tu predstavu.

Pre svega: akcija u Bundestagu ne bi uticala na funkcionisanje ostalih državnih organa. Niko se ne bi pridružio penzionisanim debilima. Diletantskije se ne može planirati državni udara od ovoga. Ako najgori neprijatelji nemačke države ovako izgledaju, usplahirane nemačke domaćice mogu mirno da spavaju.

Racijom velikih razmera vlasti žele pre svega da zastraše

Pa zašto je onda država pokrenula ceo svoj arsenal, uključujući i moćnu antiterorističku jedinicu GSG 9? Zašto je savezna ministarka unutrašnjih poslova Nancy Feaser govorila o „ponoru terorističke pretnje“ i zašto se savezni državni tužilac, čiju facu u Nemačkoj inače niko poznaje, pojavio pred tv kamerama i novinarima u noći racije ?

Jedini stvarni motiv može biti ono što advokati stidljivo nazivaju generalnom prevencijom a na preciznijem nemačkom se kaže: zastrašivanje. Leva savezna vlada je htela da da lekciju “Građanima Rajha”, čiji se broj, na skoro 90 miliona stanovnika Nemačke, procenjuju na oko 20.000 ljudi – i još jednom delegitimizuje AfD.

Georg Maeir (SPD), ministar unutrašnjih poslova istočno-nemačke savezne države Tiringije zadao je ton izgovorivši da su se “Građani Rajha” umrežili „sa AfD, drugim desničarskim ekstremističkim grupama i sa scenom Quer-mislilaca”. Pri čemu se mora naglasiti da je ovaj čovek u svojoj državi ministar jedne manjinske vlade, na čelu te vlade premijer iz partije DDR-komuniste Ericha Honeckera a u državnom parlamentu mu je AfD druga po snazi stranka.

Ministrova partijska drugarica i poslanica SPD u tirinškom državnom parlamentu Dorothea Marx čak je pozvala na zabranu AfD kao partije. Drugarica hoće da se ratosilja AfD, što je razumiva želja. Međutim, kako joj  to ne uspeva u demokratskoj konkurenciji na izborima, onda ona i ministar to nameravaju na ovaj način.

Ovakvi providni pokušaji da se ocrni AfD verovatno će imati posve suprotan efekat. AfD tek sada samu sebe može stilizovati kao Outlaw. Obaveštajni nadzor nad ovom partijom od strane moćne nemačke Službe za Zaštitu Ustavnog Poretka -gromoglasno najavljen protivno svim pravilima rada obaveštajnih službi- ni najmanje ne utiče na uspeh AfD kod birača u Tiringiji.

Heribert Prantl, veliki bard nemačkog novinarstva i ni malo prijatelj desničarskih ekstremističkih aktivnosti, vidi i još jedan razlog zašto preterano forsirana strategija zastrašivanja ne uspeva. On je u levičarskom „Süddeutschen Zeitung” napisao da razbijanje opskurne „Prinčevske Garde” princa Heinricha XIII od Reussa čini više štete no koristi u borbi protiv desnog ekstremizma, „jer se desničarski ekstremizam od sada može tretirati samo kao lakrdija“.

I “Heute-Show”, popularna politička komedijanska emisija na levom javnom servisu ZDF u kojoj se ismevaju Dnevnici te tv kuće, emitovao je skeč koji prikazuje “Građane Rajha” kao kretene koje osciliraju između senilnosti i staračke slabašnosti. Činjenica da u tom miljeu ima i nasilnika lako se zaboravi kada vidite dekicu Princa od Rojsa obučenog u karirane pantalone i sako.

Ko preživi napad, nije ga i pretekao

Ako jedna demokratija želi da izgleda moćno, mora podjednako ozbiljno da shvati sve pretnje. Ali ako se, umesto toga, postupa javno selektivno, to onda izaziva sumnju da se radi o političkoj instrumentalizaciji. Svako ko jednu opasnost izigrava protiv drugih se, u najmanju ruku, čini slepim na jedno oko. Nemačka savezna ministarka unutrašnjih poslova Faeser (SPD), inače veoma bliska Antifi za čije je letke pisala tekstove, stoga šteti sopstvenom ministarstvu kada stalno govori o desničarskom ekstremizmu i militantnim Quer-misliocima, a reč ne progovara o levičarskom ekstremizmu, islamizmu i drugim opasnostima.

Pogotovo što se očigledna opasnost zanemaruje na način koji već izaziva sumnju. Ljudi u Nemačkoj su u redovnim intervalima žrtve napada koje vrše islamistički migranti noževima. Eritrejac je nedavno zaklao 14-godišnju devojčicu u Illerkirchbergu kod Ulma i teško povredio njenu drugaricu.

U oktobru je Somalijac zaklao dvojicu muškaraca i jednog teško ranio u Ludwigshafenu. U septembru je muškarac koji je vikao „Allahu akbar“ nožem izbo dvojicu prolaznika pre nego što ga je policija ubila. U julu je sud poslao jednog drugog somalijskog izbeglicu u psihijatrijatriju jer je prošle godine je u Würzburgu nožem izbo tri žene i ranio još šest ljudi. U maju je Iračanin iskasapio pet osoba u vozu u blizini Herzogenratha u Rajnlandu.

Ko preživi napad, nije ga i pretekao. Žrtva krvoprolića u Würzburgu od tada je prikovana za invalidska kolica. Druga povređena osoba ima paralizovanu ruku, a 11-godišnjakinja nikada neće zaboraviti da je videla svoju 49-godišnju majku nasmrt izbodenu nožem pred njenim očima.

Posle masakra somalijski izbeglica je rekao da želi da ubije što više ljudi jer nije doživeo pravdu u Nemačkoj. Mučili ga godinama. Iz ove izjave ne govori nezahvalnost, već patološki poremećaj. Jer, u nemačkim izbegličkim kampovima žive kucajuće tempirane bombe – i niko to ne želi da vidi, a ponajmanje Antifina savezna SPD ministarka MUP.

Iako u svakom od ovih napada ljudi ginu, bivaju povređeni i traumatizovani, ni savezna ministarka unutrašnjih poslova ni savezni javni tužilac se zbog toga ne ukazuju u informativnim emisijama TV. Čuje se ono kako političari papagajski ponavljuju fraze zaprepašćenja, ali odmah potom se masakr medijalno zaboravlja. A ionako, koji dan potom, su na redu drugi političari u drugom gradu ti koji moraju da iskažu svoj „užas“, „zbunjenost“ i „zanemelost“ nad novim masakrom.

Policija građane opominje kao da su mala deca

Istovremeno, građani se tretiraju kao da su krvoločna linč-rulja. Nakon krvavog zločina u Illerkirchbergu, policija je apelovala na javnost „da generalno ne sumnja u strance, one koji traže zaštitu ili tražioce azila uopšte ili da podstiče ili podržava takve sumnje“. Jer „događaji ove vrste izazivaju strahove i emocije“. U Nemačkoj pod vlašću SPD je bojati se očigledno policijski zabranjeno, sem ako se građani plaše onoga, od čega država zvanično želi da se plaše.

Premijer nemačke savezne države Baden-Virtemberga Winfried Kretschmann (Zeleni) takođe je upozorio da sve ove maskare nikako ne treba povezivati sa izbegličkom politikom pre nego što se zločin zaista i rasvetli. Svakako nije slučajno da je političar iz redova Zelenih, koji su berlinskoj Saveznoj Vladi najžešći zagovornici relaksacije zakona o strancima, izrekao takvo upozorenje – a sve pod motom: Ne može biti ono čega politički ne sme biti.

I ostale partije, za koje se inače nijedna tema ne čini suviše sporednom da njoj opširno ne raspravljaju, upadljivo nedostaju ambicije kada su u pitanju propratne pojave “Kulture Dobrodošlice” Angele Merkel. Zato finalno ne samo CDU i CSU, već i Socijaldemokrate snose direktnu odgovornost za ovu i ovakvu politiku.

Vrlo mali broj napada nožem ima terorističku pozadinu. Niti su to zločini koji ugrožavaju državu. Migranti su očajni i ogorčeni nakon godina čekanja u skloništu za izbeglice bez ikakvih životnih perspektiva; mnogi nisu ni krivično sposobni. Znači : tragične pojedinačne sudbine koje zaslužuju više pažnje – makar samo da bi smo sprečili da nevini ljudi budu ubijeni ili fizički i psihički povređeni.

Balansiranje i izigravanje pretnji jedne protiv druge ostaje ipak pogrešna politika SDP. Unutrašnja bezbednost je nedeliva. Ni 14-godišnja devojčica u Illerkirchbergu ni 49-godišnja majka u  Würzburg ne bi bile žive da je država manje vatreno progonila “Građane Rajha”.

Ali u trenutku kada nemačka policija zanosno hrli da pohvata suma sišlu „Prinčevu Gardu“, postaje bolno jasno koliko su nemačke političke partije ravnodušne prema posledicama njihove migracione politike.