Njemačka Olafa Šolca: Krah jedne politike

Piše: Miroslav Stojanović

 

Računi stižu na naplatu. Ceh pogrešne politike kancelara Olofa Šolca i njegove tročlane vladajuće koalicije, na mnogim poljima, plaćen na izborima u dve istočnonemačke pokrajine, tek je početak onoga što, očigledno, neminovno sledi.

Septembar 2024. na istoku zemlje seizmografski predskazuje šta bi moglo da se dogodi, i što će se dogoditi, septembra 2025. na odlučujućim izborima za Bundestag. Ako izbori ne dođu i pre roka. Što je sasvim moguće, čak i u zemlji gde prevremeni, vanredni izbori, nisu uobičajeni.

„Semafor“ koalicija, naime, već doživljava sumrak. I preti joj gašenje. Politička matematika je neumoljiva. Dve stranke posve različitih programskih i ideoloških opredeljenja, s dva udaljena politička polja, desničarska Alternativa za Nemačku i levičarski Savez Sara Vagenkneht, surovo su potopile i ponizile partije koje su (još) na vlasti u Berlinu. Samo izopštavana i anatemisana Alternativa osvojila je u obe pokrajine, Tiringiji i Saksoniji, duplo više glasova od sve tri članice vladajuće koalicije!

Trijumf anatemisanih

Nekad tako moćna i uticajna Socijaldemokratska partija (SPD) jednog Vilija Branta, jedva je uspela da preskoči prag (cenzus od pet odsto osvojenih glasova) i opstane u dva pokrajinska parlamenta.

Ponižavajuća situacija za stranku koja u ovom času pokriva dva najvažnija položaja u zemlji, saveznog kancelara i šefa države. Liberali su prebrisani (s manje od jednog osvojenog procenta) a Zeleni su se jedva provukli u parlament Saksonije.

Trijumf anatemisanih i otpisanih je nastao, inače, na krahu jedne promašene, pogrešne politike. U širokom rasponu i frontu. Na gorućim problemima koji su izazivali najviše zabrinutosti i gneva u društvu, što vladajuća elita nije umela (kad je reč o haotičnoj migrantskoj politici) ili nije smela (ovom autoru je teško da poveruje kako je Šolc vodio samosvojnu politiku prema ratu u Ukrajini, i u tom kontekstu, opaku i opasnu, ratnohuškačku politika prema Rusiji) da realizuje.

Iako su to teme rezervisane za isključivu nadležnost savezne vlade, one su, s razlogom, iako neuobičajeno, izbile ovoga puta u prvi plan na pokrajinskim izborima koji su najednom postali gotovo sudbinski važni za zemlju, sa (opet neuobičajeno) snažnom međunarodnom rezonancom.

Dve stranke koje su, zaista, ostvarile uspeh istorijskih razmera – ne samo zbog činjenice da je, prvi put u istoriji Savezne Republike, od 1949. godine, stranka označena kao ekstremno desničarska postala pobednik na jednim pokrajinskim izborima – imale su očigledno više sluha za „pulsiranje“ u nemačkom društvu.

Posebno kad je reč o nekontrolisanoj migraciji i sve dubljem uvlačenju nemačke u (opasnu) ratnu lavu.

Haotična migrantska politika ostala je ovoj vladi u „nasleđe“ od Angele Merkel: bivša kancelarka je, uverena da će je taj najednom širokogrudi gest preporučiti istoriji, nepromišljeno otvorila kapije stotinama hiljada migranata, pod geslom „mi to možemo“, s kojima ubrzo nije znala šta će. I od kojih su neki, kao pritajeni pripadnici Islamske države, minulih dana počinili zločine, izazivajući osećaj straha kod građana za sopstvenu bezbednost.

Na krilima tog straha i bespoštedne migrantske politike Angele Merkel, Alternativa za Nemačku je te, 2015. (osnovana, inače, samo dve godine ranije) gotovo na prepad osvojila sve pokrajinske parlamente i umarširala u Bundestag kao najjača opoziciona snaga u vreme „velike“, crno-crvene koalicije konzervativaca i socijaldemokrata.

Kritika Šolcove ratne (antiruske) politike

Savez Sare Vagenkneht je priča za sebe. I fenomen. Stranka osnovana tek pre nekoliko meseci (početkom godine) napravila je (očigledno nezaustavljiv) uzlet i uspeh na kritici Šolcove ratne, prevashodno antiruske politike.

Vagenknehtova se uverila da je ta ratnohuškačka politika, kojoj su naglašeniji i zapaljiv ton davali nekadašnji pacifisti, Zeleni, u raskoraku s nacionalnim (državnim) interesima i raspoloženjima građana, već posle objavljivanja (čuvenog) Apela za mir: dokumenta koji je, za samo nekoliko dana potpisalo pola miliona ljudi od imena i formata.

Na toj temi, suočavajući građane dve istočnonemačke pokrajine s činjenicom da se ovoga puta izjašnjavaju za rat ili za mir, Vagenknehtova je, gotovo s ledine, trijumfovala u Tiringiji i Saksoniji.

Nekadašnjoj „ikoni“ Levice (demonstrativno je napustila stranku i moćan položaj šefa poslaničke grupe u Bundestagu, uverena da se bavi perifernim, bizarnim temama umesto suštinskih) „karte“ se (zaista) lepo otvaraju: bez nje i njenog Saveza praktično je nemoguće stvoriti vladajuću većinu.

Stranke na vlasti u Berlinu su doživele na nedeljnim izborima katastrofalan poraz, a lider Hrišćansko demokratske unije (CDU) Fridrih Merc ne odustaje od „sanitarnog kordona“, izopštavanja Alternative za Nemačku.

Uzalud se njeni lideri pozivaju na demokratsko pravilo da onaj ko je dobio poverenje birača (najviše glasova) treba i da vlada. Iako neprirodan, bedem je neprobojan.

U rešavanju kvadrature kruga koja je nastala, „crvena Sara“ se crnima, konzervativcima, čini kao jedini izlaz. I iznuđeni partner.

Ona ponudu prihvata, uz nekoliko uslova, važnih za nju i njen Savez: da potencijalna (pokrajinska) koalicija bude odlučna na saveznom nivou u izričitim zahtevima: nema slanja oružja Ukrajini ni raspoređivanja (već dogovorenog) famoznih američkih raketa srednjeg dometa na nemačkom tlu. Koje bi, inače, ciljale Rusiju.

Težak uslov i iskušenje za Fridriha Merca, koji osokoljen relativnim uspehom sopstvene stranke (nisu se ostvarila velika strahovanja i o njenom velikom padu) i sumrakom „semafora“, već pretenduje na kancelarski tron. U septembru sledeće godine. Možda i ranije…

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)