Niger, pokazna vežba
Piše:
Tri sedmice pošto su u državnom udaru u Nigeru 26. jula zbacili predsednika Mohameda Bazuma pučisti učvršćuju svoju vlast. Pripremaju se i za eventualnu invaziju trupa Ekonomske zajednice zemalja Zapadne Afrike (EKOVAS) radi vraćanja na vlast zbačenog šefa država Bazuma. EKOVAS ima podršku bivše kolonijalne sile Francuske, kojoj su veoma važna prirodna bogatstva Nigera, jedne od najsiromašnijih država sveta.
Niger je četvrta zemlja koja je doživela državni udar u regionu Sahela, pojasa zapad-istok, od obala Atlantika do Crvenog mora i sever-jug, između pustinje Sahare i savana centralne Afrike. Dalja tri vojna režima su u Burkini Faso (nekadašnja Gornja Volta), Gvineji i Maliju.
Od 2021. su u Africi značajno učestali vojni udari, do sada sedam uspešnih i tri neuspešna. Svi osim jednog uspešnog puča i svi pokušaji svrgavanja vlasti bili su u regionu zapadne Afrike.
Prema Programu Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), zaključno sa 2021. u Africi je od 1952. bilo ukupno 284 pokušaja državnih udara. Zbirno je do 2022. bilo 97 uspešnih neustavnih promena vlasti. Epicentar vaninstitucionalnih pokušaja promena vlasti bio je u državama zapadne Afrike – 159, a najmanje – na jugu Afrike, 21.
Ili, u poslednjih 50 godina u 26 zemalja Afrike dogodilo se ukupno 67 državnih udara, 16 od tih zemalja su bivše francuske kolonije. Dakle, 61 odsto državnih udara dogodio se u frankofonskoj Africi.
Nova vlast u Nijameu najavila je da će prestati da dozvoljava Francuskoj da kopa uranijum iz Nigera (otuda se napaja svaka treća električna sijalica u Francuskoj). Hunta je prekinula svaku vojnu saradnju sa Francuskom, pa bi 1.500 francuskih vojnika moralo da pakuje kofere, što su učinili i u Burkini Faso i Maliju.
Nema javnih izjava o sudbini američkih preko 1.000 vojnika u vazduhoplovnoj bazi severoistočno od Nijamea, najvećem objektu za bespilotne letelice na svetu i ključnoj za američke operacije u Sahelu. Izvesno je, puč je usmeren protiv francuskog prisustva u Nigeru.
Ključne zapadne države, posebno Francuska i Sjedinjene Američke Države, ali i Evropska unija osudile su puč i zahtevale vraćanje Bazuma na funkciju. Te države kao i EKOVAS su uveli različite sankcije Nigeru, u kome je siromašno preko 80 odsto među 25 miliona stanovnika.
Najupečatljivija izjava bila je da će EKOVAS preduzeti sve mere potrebne za obnovu ustavnog poretka u Nigeru. Podjednako je važno što krovna kontinentalna organizacija Afrička unija insistira na diplomatskom rešenju krize. Uz to, masovne demonstracije u ključnim zemljama EKOVAS, poput afričkog džina Nigerije (blizu 220 miliona stanovnika) i Senegala, protiv vojne invazije EKOVAS u Nigeru, navode tamošnje političare da ponovo razmotre sva rešenja.
Vojne vlade Burkine Faso i Malija poručile su da će eventualna invazija na Niger biti „objava rata” i njima. Gvineja se odlučno suprotstavila mogućnosti da trupe EKOVAS umarširaju u Niger, kao i susedni Alžir i Čad. Vlasti Gane, Zelenortskih ostrva i Togoa se dvoume.
Ono što se dešava u Nigeru daleko je od tipičnog državnog udara. Već su izneti predlozi da Niger, jedna od najvažnijih zemalja Sahela, bude uključena u pregovore o osnivanju Federacije Burkine Faso, Gvineje i Malija. To bi bila federacija zemalja u kojima su izvršeni državni prevrati u cilju svrgavanja prozapadnih vlada, za koje se smatralo da ne ispunjavaju očekivanja sve siromašnijeg stanovništva.
Ti vojni pučevi su takođe simptomi neuspeha u izgradnji države, samozadovoljstva vladajućih elita, neuspeha demokratske vladavine i krhkog suvereniteta ovih država. Izgradnja vlasti u socijalno-politički nestabilnim državama sa niskim primanjima, jedan je od najvećih globalnih izazova. Slabe države koje pate od sistemske nestabilnosti i neverovatnog nivoa nasilja teško mogu izabrati put ka vlastitom političkom poretku i ekonomskom napretku.
Vlade zemalja u Sahelu suočene su sa porastom džihadističkih grupa koje koriste nasilje nad nenaoružanim civilima kao taktiku. UNDP smatra svrgavanje pukovnika Muamera Gadafija u Libiji 2011. kao katalizator za džihadizam. Naime, rat Francuske, SAD i NATO u Libiji 2011. omogućio je grupama džihadista da napuste Libiju i krenu na jug Alžira i u Sahel (skoro polovinu Malija i Burkine Faso drže formacije povezane sa Al Kaidom).
Sa druge strane, državni udari su delimično posledica neuravnoteženog jačanja nacionalnih oružanih snaga kroz suočavanje sa ozbiljnim bezbednosnim pretnjama. Tu se radi o unutrašnjim pobunama, organizovanom kriminalu ili širenju „agresivnosti” povezane sa globalnim „ratom protiv terorizma” i zaraznom nesigurnošću susednih država koje propadaju.
Ekstremno siromaštvo koje ponekad koegzistira sa akumulacijom ogromnog bogatstva povezanog sa mineralnim resursima, takođe je stvorilo uslove za svrgavanje režima. Samozadovoljne lokalne elite uglavnom su se usredsredile na uspon na vlast i dominaciju u grupacijama koje se finansiraju iz rudne rente, ilegalne trgovine i strane pomoći. Njihovi strani partneri u sektoru bezbednosti su, opet, pretežno bili zainteresovani za suzbijanje tokova migranata, pristup prirodnim resursima i borbu protiv džihadista u Sahelu kako ne bi morali da ih suzbijaju u gradovima na Zapadu i za održavanje geopolitičkog uticaja u regionu.
U odsustvu bilo kakvih pouzdanih političkih instrumenata, siromašni seoski i sitnoburžoaski slojevi stanovništva Nigera i susednih zemlja očekuju usmeravanje od svoje dece u oružanim snagama. Ljudi poput privremenih predsednika Burkine Faso kapetan Ibrahim Traore i Malija pukovnik Asimi Goita (obojica rođeni 1988) savršeno predstavljaju ove široke segmente stanovništva.
Bačeno u stranu, stanovništvo bez stvarne političke platforme koja bi mogla da se za njega zalaže, sabira se oko svojih mladih ljudi iz vojske. To su „pukovnički pučevi” – pučevi običnih ljudi koji nemaju druge mogućnosti – a ne „generalski pučevi” – pučevi sebičnih elita.
Zbog toga se prevrat u Nigeru brani na masovnim skupovima od Niameja do malih udaljenih gradova graničnih sa Libijom. Sporadično mahanje ruskim zastavama posle udara u Bamaku, Uagadugu, Konakriju i Nijameu, prema analitičarima, nije prevashodno masovni izraz ljubavi prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Ove i prateće manifestacije antifrancuskog raspoloženja treba posmatrati kao odbacivanje više od jednog veka žestokog francuskog kolonijalizma i neokolonijalnog uticaja u regionu.
Takva raspoloženja su lideri puča bili više nego voljni da iskoriste u svojim akcijama. To savršeno odražava nedavni govor kapetana Traorea u Sankt Peterburgu na samitu Rusija-Afrika. Govor je postao sveprisutan na vocap grupama širom Afrike.
Traore i njegove kolege, vođe puča u Maliju i Gvineji, govore o vekovnoj neutoljenoj žeđi regiona za stvarnim samoopredeljenjem. U Sahelu postaju sve neprijateljskiji prema liderima koji su u savezu sa vladajućim elitama i stranim neokolonijalnim interesima.
Povrh toga, ovaj poslednji događaj u Africi ne mora da bude izolovan događaj već da ima značenje na širem planu. Niger može biti deo istorijskog fenomena, rastućeg uticaja Globalnog juga i njegove verzije multipolarizma 21. veka.
(Politika)