Neuroza

Piše: Čedomir Antić

Brinem za Mila Đukanovića. Da li je reč o teškoćama sa kojima se suočava u neizvesnoj borbi koju ne vodi samo za sebe, već za svoju partiju i čak kartel – ili je pak u pitanju posledica nekakve hemijske intoksikacije, čak zračnja izvesnog tajnog oružja koje poseduju neprijatelji ljudskog roda, civilizacije i euroatlantizma? To će morati da odredi neki konzilijum stručnjaka, koji će možda po nesreći biti manjkav zato što neće biti „predsednički“, već zatvorski. Srećom pa će možda isti govoriti engleski, usled čega ih predsednik Crne Gore neće razumeti.

Đukanović je prevazišao sebe. Kakav je to nekada politički pokeraš bio… Smiren, koncentrisan, sažet i iznad situacije. Možda nije znao engelski, kao niti jedan drugi strani jezik, ali je dobro poznavao hrvatski, pa čak i srpski. Danas crnogorski predsednik razdvaja svoje građane i najbolje sa njima komunicira vređajući ih.

Nemam ništa protiv iskrenog i otvorenog govora. Podržavam neposrednost. Ne vređam se lako, posebno ako neko misli da može da me uvredi govoreći istinu o onome do čega mi je stalo. Ako pak svesno i namerno ili iz nezananja govori neistinu, onda to nije moj već njegov problem. Može da mi ga bude žao, ali me nije uvredio. I sam sam često oštar prema drugima i nikada nisam zamerao kada su isti oštri pa čak i napišu ili kažu nešto ružno o meni.

Đukanović je, dakle, izjavom nakon nekakvog bezbednosnog foruma u Budvi, prevazišao sebe. On je uvredio Dritana Abazovića tako da je u jednoj rečenici, jednu ličnost, povezao sa negativnim stereotipima i uvredljivim asocijacijama u vezi dva naroda. Ispade Abazović (za koga je pre par meseci glasao Đukanovićev DPS) „brat Abaz – sluga velikosrpstva“. Srbi svakako nisu jedini balkanski narod koji se bratimi i rođaka, ali nekako se to čevljanskom Ajnštajnu prvo nametnulo kao gadno i neprirodno. Verovato se seća homerotične hemije iz vremena družnja sa Slobodanom Miloševićem. Prvo su bili „drugovi“, pa „braća“, pa se zagrejali i što reče pesma „ljubav probali“, a potom „ni jedno ni drugo“ – ni braća ni drugovi. Taj resentiman doneo je biće Đukanoviću tu tešku mržnju koju eto vezuje za čitav srpski narod u Crnoj Gori. Zatim, to „Abaz“, šta je o Abazvićevom albanstvu hteo da poruči tim pretvaranjem prezimena u ime? Da li je želeo asocijaciju sa Abu Abasom militantom iz Palestinskog oslobodilačkog fronta ili Abasom Kupijem – nekom vrstom albanskog Draže Mihailovića? Do neurotičnog Đukanovića, bilo da je do toga došao endogenim ili egzogenim uzrokom (genetikom ili belim prahom), Franjo Tuđman, njegov drugi i nažalost zakasneli uzor, držao je rekord rasizma profinjenom mišlju kako se ponosi što mu „žena nije ni Srpkinja ni Jevrejka“.

Na forumu se okupljenima i Cetninjanima obratio i ukrajinski predsednik Zelenski. Ne znam da li ovaj najpoznatiji politički glumac posle Regana i sâm uzima nešto ne bi li se „podigao“. Kad sam gledao na televiziji kako svira klavir, bio sam uveren da uzima. Na neurozu ipak, budući da je u ratu, ima pravo više nego Đukanović, koji je počeo da bunca mnogo pre nego što je satanističko-vanzemaljsko-cionističko-rusko/srpska zavera omađijala građane Crne Gore, pa su glasali tako da mu ni 50,000 nepostojećih glasova, a ni vascelo Rožaje, nisu pomogli. Zelenski kaže da Rusija neće moći da osvoji ni Ukrajinu ni Crnu Goru. Pitam se, da li bi Zelenski i Đukanović došli u ovu poziciju da su na vreme primenili model onog divnog čoveka koji je sledio zavet otaca domovine Starčevića i Pavelića pa proterao srpski „pasiji nakot“. Povremeno su od 2014. ukrajinski dužnosnici pitali hrvatske vrhovnike da im predaju nou-hau i upute ih kako da prognaju ruski narod Donjecka i Luganska. Ali, Zelenski je svirao… A Đukanvović pevao (na svadbi kod, čini mi se, ćerke Duška Markovića). Napaćeni Montenegrin pevao je tada o černičnim kapetanima Simi i Deroku – baš kao što Srbi iz Gline pevaju o Juri Francetiću i Rafaelu Bobanu, a Jevreji o Himleru. Reč je o Đukanovićevoj neurozici.

I sada je kasno. Možda Ruse iz Donbasa prognaju, a Rusiju podele na šest delova-američkih kolonija. Možda i Srbe iz Crne Gore prognaju sa kesama u rukama, međutim, to najverovatnije neće uraditi Đukanović.

On može još da ratuje sa srpskim ambasadorom Vladimirom Božovićem. Da se ljuti zbog njegovog izbora boja kravate (crveno-plavo-bela) kada je predavao akreditive ili zato što istoriju tumači po školskom programu nastave, koji je u Crnoj Gori važio sve do pre dvadeset godina. Srbija će možda imenovati drugog ambasadora, ali uskraćivanje gostoprimstva Božoviću nije isto kao kada je Srbija uskratila gostoprimstvo ambasadorki Vojvodićki u vreme kada je Crna Gora među prvima u svetu priznala nezavisnost Kosova. Kada Srbija bude priznavala raspračavanje Crne Gore, onda bi možda bilo prihvatljivo da srpskom ambasadoru uskrate poverenje. Ovako, reč je o Đukanovićevom pokušaju da iskoristi krizu u Ukrajini. Svako pokušava: hrvatska vlada zatvara nafotovod za Srbiju (a Slovačku, Mađarsku i Bugarsku – koje su u istoj situaciji – izuzima iz ove blokade); u Bosni i Hercegovini pokušavaju da izazovu obojenu revoluciju protiv onih koji su na izborima dobili više glasova od opozcionih stranaka uzetih zajedno; na Kosovu i Metohiji prave baze nepriznate vojske na srpskoj zemlji, napadaju crkve i hapse Srbe.

Možda bi, ipak, bilo bolje da i Đukanović počne da svira. Makar u terapeutske svrhe.