Nestali za 46.800 sekundi

Piše: Muharem Bazdulj

 

Prođe, evo, i osam dana od izbora, a da se ne smiruje gungula oko tobožnje najezde „fantoma iz Republike Srpske“ koji su, kao, „izmenili izbornu volju Beograđana“. O tome se ubedljivo najviše priča i to se najviše komentariše. Sve je u senci toga, čak i uspeh liste profesora Nestorovića. Jer uprkos silnim iščuđavanjima, rezultati izbora su zapravo očekivani i u skladu su sa predizbornim prognozama boljih agencija za istraživanje javnog mnjenja kao i sa kladioničarskim koeficijentima.

Istini za volju, i Srpska napredna stranka i „Srbija protiv nasilja“ su čak i prošli malo bolje nego što im je prognozirano, tačnije čak i za dva-tri-četiri procentna poena bolje. I to je lako objašnjivo: oni neodlučni iz anketa na kraju se po pravilu odlučuju za najjače liste. SPS je malo pao, ali njihovo izborno telo svakako fluktuira. Dveri i Zavetnike je prošli put preko ruba cenzusa gurnuo Nestorović koji se sada „osamostalio“. Sve se, dakle, manje-više znalo i naslućivalo i pre izbora, osim famoznih 40.000 hajduka iz Republike Srpske.

Svakom imalo objektivnom je već i na prvi pogled jasno da je ta brojka ogromna i da se po svoj prilici radi o velikom preterivanju, ali hajde da ne budemo cinični i sve olako i bez razmišljanja odbacimo, hajde da opozicionim aktivistima darujemo ono što Englezi zovu „blagodet sumnje“, pa pokušamo da razmotrimo kako bi organizaciono izgledalo prevoženje 40.000 ljudi u kratkom roku iz jedne u drugu državu, to jest u danu sprovođenja izbornog procesa.

Matematička hiperbola

Između BiH i Srbije postoji deset cestovnih graničnih prelaza: Rača/Sremska Rača, Karakaj/Mali Zvornik, Vardište/Kotroman, Uvac/Uvac, Ustibar/Vagan, Popovi/Badovinci, Šepak/Trbušnica, Bratunac/Ljubovija, Skelani/Bajina Bašta i Mokronozi/Priboj. Neki pametnjaković bi mogao reći da ljudi iz zapadnog – svakako najmnogoljudnijeg – dela Republike Srpske u Beograd obično putuju preko Hrvatske, pa u jednačinu valja ubaciti i prelaz Bajakovo/Batrovci. Ovde tu mogućnost prećutkujem, ali taj izostanak je ovde zapravo mala „manipulacija“ u korist opozicione teorije, a uskoro će se videti zašto.

Čisto eksperimentalno, opet „manipulišući“ u korist opozicije, recimo da je zli genije krađe izbora savršeno organizovao logistiku pa na svaki od deset prelaza poslao po četiri hiljade ljudi da se proces maksimalno ubrza. Kažimo takođe da je sve išlo glatko u nekih 13 sati u kojima taj prevoz uopšte ima smisla da bi se uspelo stići na glasanje, da kažemo, recimo, da proces prelaska granice počinje u pet ujutro (dva sata uoči otvaranja birališta), a da završava u 18 časova uveče (dva sata pre zatvaranja).

U tih 13 sati „upada“ 46.800 sekundi. Ne zaboravimo da se dokumenti kontrolišu sa obe strane granice. Šalter carine ćemo da zanemarimo.

Znači, ako bismo uzeli da dve ekipe graničara, na svim graničnim prelazima između BiH i Srbije ne rade 13 sati ništa drugo osim kontrolisanja dokumenata „fantomskim glasačima“, jedna ta kontrola ne bi mogla trajati duže od šest sekundi. Apsolutno svako ko je pružio putnu ispravu nekom graničaru zna da to traje značajno duže.

A da se razumemo, ovo je matematička hiperbola koja ne uzima u obzir pauze između pregleda dva dokumenta, da i ne govorim o pauzi između „hendlovanja“ dva autobusa, ovo je hiperbola u kojoj niko nikad ne odlazi u toalet ili odmara na bilo koji način, ovo je hiperbola u kojoj smo isfantazirali podjednak promet kroz sve granične prelaze bez obzira na njihovu kategoriju, dok je u realnosti, verovatno, najmanje 75 posto saobraćaja (onoliko koliko ga je bilo i vezano i nevezano za izbore) išlo preko Rače, plus ponešto preko Malog Zvornika, Trbušnice i Kotromana. A ako se vratimo na eventualni tranzit kroz Hrvatsku, to bi broj kontrolisanja dokumenata podiglo na četiri (BiH – Hrvatska, pa Hrvatska – Srbija), što broj sekundi dodatno smanjuje.

Prozivka

Ne ulazeći ovde, dakle, uopšte u zakonitost, moralnost, legalnost i legitimnost učešća stanovnika Republike Srpske na lokalnim izborima u Beogradu (što je zasebna tema) i baveći se samo „logističkim aranžmanom“, jasno je da je nemoguće organizovano prebaciti 40.000 ljudi preko državne granice i kroz dve granične kontrole u toku trajanja izbornog procesa; to jednostavno tehnički nije moguće.

Nikakva odgovornost, međutim, ne postoji za širenje ovakvih budalaština koje je užasno lako demantovati i osporiti. Nažalost, u ovako polarizovanom društvu to ne prolazi bez posledica, a deo tih posledica već smo videli. Čak i van društvenih mreža, u takozvanim tradicionalnim medijima, neki očigledno pismeni i obrazovani ljudi ponavljaju tezu o „40.000 bosančerosa koji su ukrali izbornu volje Beograđana“ kao aksiom.

Dok svaki turista pre polaska na put proverava nadzorne kamere na graničnim prelazima, dok svako zna kako užasno izgleda i mnogo manja gužva od one koju naprave stotine autobusa i hiljade privatnih automobila, svaku ogromnu kolonu na bilo kojem graničnom prelazu u nedelju 17. decembra neko bi fotografisao i dokumentovao.

Ovako se stvara nepotreban animozitet, da ne upotrebimo neku grublju reč, koji može imati mnogo dugotrajnije posledice od posledica rezultata izbora. Taj animozitet je realan i počinje da eskalira.

Znam ljude koji su u Beograd iz Bosne došli pre 30-40 godina, koji nemaju praktično više nikakvu vezu sa zavičajem, a koji sve ovo počinju i na svojoj koži da osećaju kao „prozivku“. U svakom slučaju, bilo bi dobro da oni koji su pustili ovu laž u javni prostor priznaju da su žestoko preterali. Ali to se, znamo, neće desiti.