Nekropolitika druge Srbije

Piše: Filip Rodić, glavni i odgovorni urednik Pečata

Prosvećeni i osvešćeni deo Srbije često svoje sunarodnike koji veruju u tradicionalne vrednosti i crkvu optužuju za posvećenost smrti i njeno veličanje. Da li bi moglo biti da je stvar, zapravo, obrnuta?

Svi znamo da od mrtvih ne žive samo grobari nego i političari – napisao je svojevremeno sociolog Todor Kuljić u tekstu „Tanatopolitika“ o zloupotrebi ubistva „prvog demokratskog“ premijera Srbije Zorana Đinđića. Kuljić je godinu dana posle ovog teksta, 2014, objavio knjigu istovetnog naslova u kojoj se na širem planu bavi političkom (zlo)upotrebom smrti, leša i groba. Pišući za „Politiku“ o ubistvu Đinđića, odnosno onome što je usledilo, Kuljić je te 2013. naveo da, pre svega, treba razlučiti tri nivoa žalosti: spontanu i iskrenu žalost građana prožetu ozlojeđenošću protiv terorista – „patriota“, zatim stranačku i državnu upotrebu simboličkog kapitala nasilne smrti vlastitog lidera, i, na kraju, još opštiju ideologizaciju liberalizma preko Đinđića kod evrofilnih srpskih struja.

Voleo bih da kažem da su se ove njegove reči s početka teksta u retkim prilikama pokazale istinitijim nego danas, ali to ne bi bilo tačno. Do političke (zlo)upotrebe nečije smrti dolazilo je kada god bi se za to ukazala prilika. Pomenimo sada samo primer ubijenog Olivera Ivanovića i način na koji je opozicija pokušavala da njegovu smrt iskoristi za napad na vlast, baš kao što to danas radi preko tela dece ubijene u školi „Vladislav Ribnikar“ i (znatno manje, jer nije toliko „fensi“) žrtava pokolja u Mladenovcu. Ovim fenomenom, na malo drugačiji način doduše, bavio se i francuski filozof Mišel Fuko, dajući mu naziv „nekropolitika“. Fukoovu tezu dalje je razvijao kamerunski mislilac Ahil Mbembe ocenjujući da se radi o upotrebi društvene i političke moći da bi se diktiralo kako neki ljudi mogu živeti, a kako neki moraju umreti. Valjda da bi napravio razliku u odnosu na ovo u svojoj teoriji, Kuljić i odlučuje da koristi starogrčki pojam „tanatos“, koji ima korene u imenu grčkog božanstva smrti, a ne fukoovski termin „nekros“, takođe starogrčkog porekla izvornog značenja „mrtvo telo“, „leš“.

Iako u našem drugosrbijanskom, odnosno autošovinističkom miljeu ima mnogo nekropolitike (što bi Slobodan Antonić rekao, „oni samo čekaju da se Dunav zaledi“, a čega je najuočljivija novija manifestacija čuvena misao Jova Bakića), ovih dana je mnogo uočljivija sklonost ka tanatopolitici. Iako oni, u skladu sa psihološkim odbrambenim mehanizmom projekcije, ljubav prema smrti pripisuju tradicionalnom delu srpskog naroda, pre svega vernicima SPC. Ubeđenje da su proslavljanje i poštovanje ideja poput „kosovskog mita“, odnosno kosovskog zaveta, dokaz srpske opčinjenosti smrću, nije od juče. Sećam se da je o tome, na primer, pre više od deset godina pisala i novinarka „Blica“, navodeći da se u „kosovskom mitu“ zapravo radi o „kultu smrti“. Ovim ljudima nije jasno da se i u tom, i u brojnim drugim slučajevima radi o upravo suprotnom – o proslavljanju pobede života nad smrću i to u smislu Hristove pobede i vaskrsenja. To da neko zarad večnog života može da odbaci ovaj privremeni je za njih nepojmljivo, jer samo za ovaj život znaju. Njima parola „smrt svetu“ predstavlja vrhunski nihilizam, jer ne znaju da upravo materijalno sputava život i da se samo odbacivanjem materijalnog može prigrliti istinski život, da je „smrt svetu“ zapravo „smrt smrti“.

U tom kontekstu treba posmatrati i histeriju drugosrbijanaca izazvanu činjenicom da su se učesnici Spasovdanske litije ove godine „postrojili iza leša“, „prošetali kosti“ itd. Ne mogu da shvate da je za ljude koji su stali iza njegovih moštiju vladika Nikolaj Velimirović ne samo večno živ nego i više od toga – svet. S druge strane, veliki deo tih istih drugosrbijanaca klanja se „kostima“ nekih ljudi za koje bi se, zbog njihovih dela, teško moglo reći da su na ovaj način živi, a njihova tela prekrivena su debelim mermernim pločama jer je malo verovatno da šire miomiris. Još više od toga, oni se ne dive samo mrtvim ljudima nego i odavno mrtvim ljudskim, a ne božjim tvorevinama, poput SFRJ. Pomenimo ovom prilikom samo briljantnog Dragana Bursaća, koji lamentira zbog toga što „šetanje moštiju ljubitelja Hitlera, Nikolaja Velimirovića danas, neće smetati ni ljubiteljima Vučića koji će hoditi sutra, ni ljubiteljima opozicije koji će šetati Beogradom dan kasnije“, što je, kako je ocenio „sav problem Srbije“. Dodao je da „svi znamo“ da je „krvoproliće na tlu bivše Jugoslavije, što je kodni naziv i tepanje za velikosrpsku agresiju, počelo šetnjom kostiju i povampirenom nekrofilijom“. On poručuje da je „osuda litijanja sve sa moštima Nikolaja Velimirovića, prvi povijesni i civilizacijski čin kojim bi Srbija krenula na put ozdravljenja“.

Dragan Bursać nikad, ili makar dok ne bi otkrio da postoji i „bolje plaćen posao“, ne bi ovako nešto rekao za dešavanja u Srebrenici. Da li bi „civilizacijski čin“ bio i osuda obeležavanja takozvanog genocida u toj opštini? Da li bi se, po tim njegovim standardima, obeležavanje 11. jula moglo nazvati „festivalom“ tanatopolitike? Završiću s jednim detaljem iz ovog Bursaćevog izlaganja iz kojeg proviruje ljubomora. Zamera on Svetom Nikolaju što ga je Hitler odlikovao za najljudskiji čin – uređenje groblja neprijatelja postradalog u Prvom svetskom ratu. Da li je to zato što je on dobio odlikovanje samo od Hitlerovih sledbenika, a ne od njega lično? Prošle godine sam u tekstu „Novosti treće trećine“ pisao o tome kako se Bursać ponosi nagradom koju mu je dodelilo nemačko Društvo za Jugoistočnu Evropu, koje je 1952. godine osnovao Fric Valjavec, član nacističke partije, blizak saradnik Karla Haushofera, nacističkog ideologa i mentora drugog čoveka Trećeg rajha Rudolfa Hesa, uz pomoć Teodora fon Uzorinac-Koharija, čoveka koji je „otkrio ljubav prema svojoj hrvatskoj domovini krajem tridesetih godina i priključio se hrvatskom ustaškom pokretu“.

(Novosti online)