Neko ih je izgleda skroz ošamutio
Piše: Želidrag Nikčević
Ne bih da kvarim igru i ometam vrijedne pregaoce zauzete komplikovanim poglavljima, rezolucijama i deklaracijama, samo bih pripitao, onako uzgred: izvinite, da li je Istočna Evropa takođe Evropa?
Ja sam sve mislio da jeste (nomen est omen), pa čak, u radikalnijoj optici, i više nego ona Zapadna – još od vremena kad je rimski oficir Odoakar poslao insignije u Konstantinopolj i priznao vlast vizantijskog cara. Ali neka im bude. Pošteno govoreći – oni su samo polovina.
Pa zašto nam onda nameću taj izmišljeni monopol, izjednačavajući Evropu i Evropsku uniju? Zašto misle da su oni jedine zvijeri u zajedničkoj šumi? I, najvažnije, zašto mi tako ponizno prihvatamo taj lažni raspored?
Da se podsjetimo: suštinska podjela hrišćanstva na zapadno i istočno nije nastala 1054. godine, već u sporu između Varlaama i Palame, tri vijeka kasnije. Jer ako je Varlaam bio u pravu i ako je čista racionalnost dovoljna za zajednicu sa Bogom, onda je Zapad u svemu u pravu, uključujući nominalizam, individualizam, liberalizam i, na kraju, čuvena „ljudska prava“. Međutim, ako je u pravu Palama sa isihastima i ako je tu potrebno i nešto više od suve racionalnosti, onda su oni (Zapad) stigli u ćorsokak, u propast čovječanstva. A Istok je još tada izabrao Svjetlost Tavora – o čemu svjedoči Trojstvo Andreja Rubljova – i time rekao „ne“ Uniji. Bez ikakvog „misticizma“ ili „gnosticizma“, potpuno jasno i logično! „Teološki“ na jeziku XIV i „antropološki“ na jeziku XXI vijeka.
A sad, gle, fantastičan istočnoevropski prizor: čitavi narodi nestrpljivo cupkaju u mjestu, trljaju ruke, pritežu opanke i spremaju se na put.
Po svim zakonima fizike, istorije i geografije, pa i po zakonima Božjim, mi smo tu, jedni sa drugima, kakvi god da smo, i tu ćemo ostati. Nema tu nikakvih čarobnih štapića; meridijani su neumoljivi.
Ali eto – oni cupkaju, trljaju i pritežu… Samo što nisu poletjeli. Jer tako piše na predizbornom bilbordu…
Pojedince još mogu i da razumijem; nomadizam je ponekad divna stvar. Recimo, kod Keruaka je na cesti strašno zanimljivo, kod Handkea skoro genijalno. Ali čitavi narodi!? Gdje su to oni krenuli? I šta to, Bože oprosti, molitveno buncaju, kao ošamućeni?
„Evropo naša, koja si na Zapadu! Da se sveti ime tvoje, da dođe Unija tvoja, da bude volja tvoja – kakva god da je! Hljeb naš nasušni daj nam danas i pošalji nam ga u vidu humanitarne pomoći!
Daj nam investicije, to jest kredite, i obuću i odjeću u vrećama sa svojim blagoslovenim sekend-hendom! I oprosti nam dugove naše u iznosu od 4 milijarde dolara! I ne uvedi nas u iskušenje, to jest u bilo kakvu saradnju sa opakom Kinom ili Rusijom!“
Da li se ovo samo meni odnekud zloslutno pričinjava?
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)