NEĆE MOĆI: Venčanje kod Kurtija

Piše: Filip Rodić

Danima sam se pitao otkud Čanak i Biserkova prvo zajedno kod Aljbina Kurtija, a da onda Čanak u kratkom roku ponovo ode na doručak kod Kurtija u društvu sina i „mitropolita“ Borisa. Moguće rešenje misterije dao mi je Predrag Radonjić.

Početkom septembra pojavila se bizarna vest o tome da su bivši predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak i predsednica Helsinškog odbora Sonja Biserko, u pratnji višeg savetnika nekakvog Centra za humanitarni dijalog Marka Baskina, otišli kod Aljbina Kurtija.

Zapravo, nije bizarno to što su ovo dvoje u pratnji trećeg otišli kod Kurtija nego saopšteni razlog njihove posete – Biserkova i Čanak su, navodno, otišli kod Kurtija da ga upozore da, pazite dobro, Beograd planira iseljenje Srba sa Kosova i Metohije i pozovu ga da spreči (još jedno) „autoproterivanje“ srpskih građana.

Ovo, pomisliće svaki razuman čovek, ne može biti istina. Nije moguće da ljudi koji su, šta god mislili o njihovim moralnim kvalitetima, inteligentni, ovako nešto ozbiljno kažu. U to uključujem i Kurtija, koji nesumnjivo jeste inteligentan iako je u javnosti demonstrirao da, uprkos tome što je, kako se tvrdi, primljen na Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Prištini kao najbolji kandidat sa 100 odsto bodova na prijemnom ispitu i koji je diplomirao telekomunikacije i računarstvo, ne ume da reši zadatak iz matematike za osnovnu školu.

Nije moguće da Biserkova i Čanak, u trenutku kada čak i zapadni pokrovitelji kosovske secesije i Kurtijeve vladavine ukazuju na „probleme“ koje stvara „stalna (Kurtijeva) instrumentalizacija kosovske policije za sprovođenje nekoordinisanih akcija“, krivicu vide u Beogradu. Ova kritika je, naravno, nedopustivo blaga u odnosu na teror koji lider kosovskih Albanaca (i ponekog Srbina) sprovodi na Kosovu, ali je i taj teror toliki da ni Zapad ne može da ga prećuti. Mnogo je glupo, priznaćete, da dvoje inteligentnih ljudi u ovo vreme tvrde da Srbe s Kosova i Metohije proteruje „zli“ srpski režim predvođen Aleksandrom Vučićem, i da zaštitu za taj mučenički narod zatraže od Kurtija. Apsurdno do te mere da mora da je nešto drugo u pitanju, što ova priča pokriva.

Ta druga stvar, istinski razlog njihove posete Kurtiju, toliko je važna da ju je za sada neophodno sakriti, pa se napori pojačavaju. Saopštenje Kurtijevog kabineta Čanak potvrđuje intervjuom u listu „Danas“ iznoseći čitav niz neistina koje za cilj imaju da dodatno zgusnu maglu (nije da Čanak laže, to je samo dimna zavesa zarad višeg cilja). Tako je, na primer, rekao da je do zaključka o predstojećem „autoproterivanju“ Srba s Kosova (pored „višestranog“ govorkanja) došao i iskustveno: „Indicije o pripremama za preseljenje Srba sa severa KiM u Sandžak, o kojima smo govorili Sonja Biserko i ja, nastale su nakon višedecenijskog iskustva. Kada sam govorio o iseljavanju Hrvata iz Vojvodine, bio sam proganjan i maltretiran i optuživan da pravim paniku i međunacionalni razdor. Tri godine kasnije iseljeno je 40.000 Hrvata. Tako je i sa ovim sada.“

Mali problem je u tome što iz Vojvodine nikada nije iseljeno 40.000 Hrvata, a posebno ne u roku od neke tri godine. Rezultati popisa (koje ne verujem da Čanak osporava) ukazuju da je Hrvata u Vojvodini 1991. godine bilo 74.226, a 2002. 56.546. Dakle, ni za 10 godina nije ih „proterano“ 40.000 nego se njihov broj smanjio za 17.680. Da ni ovaj broj nije proizvod nekog „proterivanja“ ukazuje činjenica da je u vremenu pre „zločinačkog“ ukidanja vojvođanske autonomije i dolaska „balkanskog kasapina“ Slobodana Miloševića na vlast (između 1981. i 1991) broj vojvođanskih Hrvata smanjen za oko 15.000. (Teško je doći do tačnog podatka jer su do popisa 1991. Bunjevci i Šokci u autonomnoj Vojvodini primoravani da se deklarišu kao Hrvati.) U istom periodu (od 1991. do 2001) broj Srba u Hrvatskoj smanjen je za 380.032, sa 581.663 na 201.631. Na ovo proterivanje Čanak nije upozoravao. Radije je išao na manifestacije tipa „Srijem Hrvatskoj“.

Sumnju u saopšteni razlog posete Čanka i Biserkove Kurtiju podstiče i činjenica da je par nedelja kasnije Čanak ponovo otišao kod lidera kosovskih Albanaca u pratnji sina i „mitropolita“ Borisa (Bojovića) iz Crnogorske pravoslavne crkve, koja je crkva isto onoliko koliko je i „Kosovo“ država. Šta je mogao biti povod za ovaj „doručak kod Kurtija“? Zvanično – situacija u Ukrajini, značaj borbe za ljudska prava, demokratija, politički pluralizam, održivost mira i dobrosusedski odnosi. Pa ovo je još smešnije od onog prethodnog objašnjenja. Mora biti nešto drugo, neka tajna koja se krije ovom providnom maglom.

I onda sam gledao gostovanje direktora Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici Predraga Radonjića u emisiji moje koleginice Ljiljane Smajlović. Radonjić je tu, govoreći o nepodnošljivo teškom životu i raznim vrstama poniženja koja Kurtijev režim nameće Srbima, rekao i jednu stvar koja je široj srpskoj javnosti (uključujući i mene) do sada bila nepoznata – lider kosovskih Albanaca (i ponekog Srbina) primorava Srbe koji su se venčali pred organima Republike Srbije da se ponovo venčaju pred organima lažne države. Biserkova i Čanak su uvek težili da budu avangarda, pa hoće i sada da budu među prvima koji će reći sudbonosno „da“ pred Kurtijevim matičarem. Prvi susret bio je „predbračni ispit“, ovaj drugi dogovor s lažnim mitropolitom koji bi trebalo da predvodi crkveni obred. Jer kakvo je to venčanje u lažnoj državi bez lažnog mitropolita?

Važno je napomenuti da mladenci u ovome nemaju nikakvu lošu nameru. Naprotiv, oni žele Srbima samo najbolje i računaju na onu novozavetnu „ko se ponizi uzvisiće se“, pa žele da pomognu Kurtiju da toliko ponizi Srbe da bi se oni još više uzvisili. Zaista, onaj ko pretrpi sva ova poniženja koja Kurti nameće Srbima u saradnji s mnogima drugima pored Biserkove i Čanka, uzvisiće se do neslućenih visina. Samo treba istrpeti.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)