Neće moći: Nastavlja se laž kojom je sve počelo

Piše: Filip Rodić

Nemački novinari Joahim Jo Angerer i matijas Vert snimili su 2001. godine dokumentarni film „Počelo je jednom laži“. To što je počelo bila je agresija NATO na SR Jugoslaviju, a laž je bilo opravdanje agresije. Ugledni novinarski dvojac se, s obzirom na svoju nacionalnost, bio koncentrisao na Nemačku i laži koje su iznosili nemački političari, pre svih ministar odbrane Rudolf Šarping (iz Socijaldemokratske partije iz koje je i njegov aktuelni naslednik Boris Pistorijus, kao i kancelar Olaf Šolc), ali i ministar spoljnih poslova Joška Fišer (iz partije Zeleni iz koje je i Analena Berbok, koja danas sedi u njegovoj fotelji).

Upravo ovim filmom svoju odbranu pred Haškim tribunalom započeo je Slobodan milošević. Ne bez razloga – njime su jasno dokumentovane laži kojim je opravdana „operacija“ koja će, kao što će događaji koji su usledili jasno pokazati, zauvek promeniti međunarodne odnose. Bukvalno pod istim nazivom mogli bi biti snimljeni i filmovi o agresijama na irak (setite se samo onog mahanja „bojnim otrovom“ koje je tadašnji američki državni sekretar kolin Pauel priredio u Savetu bezbednosti), Libiju, Siriju… U NAŠem slučaju, nije bilo bojnih otrova, ali je bilo „etničkog čišćenja“ i „humanitarne katastrofe“. „mi nikada ne bismo preduzeli vojne korake da nije bilo humanitarne katastrofe na kosovu sa 250.000 izbeglih unutar kosova i više od 400.000 ukupno, i brojem mrtvih koji se u ovom trenutku ne može znati“, govorio je tada Šarping pokušavajući da svojim građanima opravda ono što im je do tog trenutka bilo nezamislivo.

Doduše, nezamislivo samo nešto duže od 40 godina, jer su ranije takve stvari zamišljali s mnogo entuzijazma i bez potrebe za izmišljanjem humanitarnih katastrofa. Šarping je pričao i o koncentracionim logorima u Prištini, lažnim pokoljima „nedužnih“ Albanaca, ali i o navodnom planu za etničko čišćenje Albanaca koji je pod kodnim imenom „Potkovica“ krajem 1998. osmislio „zločinački miloševićev režim“. Nemački general Hajnc Lokvaj, koji je pred početak agresije bio član Verifikacione misije OeBS negirao je ove tvrdnje: „Takva humanitarna katastrofa prema kategorijama ljudskih prava, koja bi opravdala ulazak u rat, pre početka rata na kosovu, nije postojala“. DRUgU tvrdnju kojom se opravdavala agresija – da su svi „diplomatski napori“ propali, pa je „nastavak politike drugim sredstvima“ postao neizbežan – negirao je bivši američki državni sekretar, „mirovni nobelovac“ i siva eminencija američke diplomatije Henri kisindžer, koji je 28. juna 1999. godine otvoreno rekao:

„Tekst iz Rambujea kojim se od Srbije tražilo da prihvati NATO trupe na celom prostoru SR Jugoslavije bio je provokacija, izgovor za početak bombardovanja. Rambuje nije dokument koji bi anđeoski Srbin mogao prihvatiti. To je užasan diplomatski dokument koji nikada nije trebalo da bude sačinjen u tom obliku.“ Profesor istorije na kembridžu kristofer klark uporedio je ovaj dokument sa ultimatumom iz 1914. ocenivši da su, u poređenju s njim, austrougarski zahtevi bili umereni. Bivši zvaničnik Odeljenja za Jugoslaviju u Stejt departmentu Džordž keni je u maju 1999. bio još otvoreniji: „Namerno smo lestvicu podigli više od onoga što bi Srbi mogli prihvatiti“. SADA, na 25. godišnjicu od početka agresije, Amerikanci nas ponovo bez trunke srama i svesno vraćaju na ove, kao što vidimo, odavno raskrinkane laži, licemerno nam praktično čestitajući početak bombardovanja.

„Pre 25 godina NATO je pokrenuo Operaciju ‘Saveznička sila’ da bi se okončala humanitarna kriza na kosovu. Pošto su iscrpljene sve diplomatske mogućnosti za zaustavljanje brutalne kampanje etničkog čišćenja koje je sprovodio miloševićev režim, vojna akcija je bila poslednja opcija. Upotreba sile od strane NATO bila je neophodna i legitimna. Savet bezbednosti UN bio je izrazio zabrinutost zbog ozbiljne humanitarne situacije na kosovu, sve većeg broja izbeglica i pretnje međunarodnom miru i bezbednosti.“ Laž se, dakle, nastavlja. Nastavlja se priča o „humanitarnoj katastrofi i etničkom čišćenju“, nastavlja se žalopojka zbog navodne nemogućnosti diplomatskog rešenja, kuka se što su „miroljubivi“ natovci bili „primorani“ na upotrebu sile, i čak se implicira nekakva, opet navodna, saglasnost Saveta bezbednosti, a da zapravo ničega od ovoga nije bilo i to je, makar sada, posle 25 godina svakome nedvosmisleno jasno. „NikADA nećemo zaboraviti šta se dogodilo pre četvrt veka. Pamtimo hiljade nedužnih koji su ubijeni ili nestali, i stotine hiljada proteranih iz svojih domova“, nastavljaju oni u nečemu što liči na „diplomatski“ uvijenu pretnju.

Nećemo ih zaboraviti ni mi, iako bi oni žarko želeli i iako su silan napor i sredstva utrošili da se to desi. Na primer onih 1,1 milijardu dolara pomoći „stranim agentima“ (termin iz američkog zakona) u našoj zemlji. Znate na koga mislim. Da se ovde radi o pretnji uvijenoj u diplomatske fraze potvrđuje nastavak njihove „čestitke“: „Nastavićemo da u partnerstvu s vama jačamo demokratsku vladavinu i poštovanje ljudskih prava, sprovodimo reformu izbornog sistema, unapređujemo slobodu medija, poboljšavamo ekonomsku integraciju i baštinimo multietničku saradnju i poštovanje“. „Svetlija budućnost Zapadnog Balkana iziskuje normalizaciju odnosa Srbije i kosova, uključujući i eventualno međusobno priznavanje.“ Ovo znači sve ono što vam se i učinilo da znači, iako je izrečeno „diplomatskim rečnikom“. Od reforme izbornog sistema do multietničke saradnje. A „međusobno“ priznavanje… Oni silu koriste samo kao „poslednju opciju“. Vrlo je indikativno što je ove godine 24. mart Dan žalosti Foto Privatna arhiva i za Srbe, i za Ruse.„