Ne ostaje nam ništa drugo nego da ostavimo srce na terenu

Postoje utakmice koje ne moraju da se dobiju, ali traže od tebe da posle isteka vremena možeš sebe da pogledaš u ogledalo i kažeš da si uradio apsolutno sve za pobjedu. Da li je to dovoljno za podvig ne zavisi samo od nas, jer na drugoj strani terena neće se naći bilo ko.

Sa Litvanijom (RTS, 10.45) dijelimo istoriju prepunu sličnosti, a opet dva smo različita svijeta. U jednom smo ipak jednaki – volimo košarku do bola. I kada ne ide, kada obećamo sebi da više nećemo da se nerviramo, mi kao pravi mazohisti trpimo i dalje, sa sve nadom da će ovog puta biti bolje. A, nije već neko vrijeme. Mi smo bez medalje od Istanbula, oni još i ranije – od Lila kada su smo se poslednji put našli na megdanu i kada su nas dobili u košarci za zaborav i rezultatu koji nas i danas kroz sjećanja proganja.

Tokom osam godina od tog septembarskog dana na fudbalskom stadionu od 600.000.000 evra, transformisanom za potrebe košarkaškog spektakla, oba tima promijenila su selektore, pomoćnike i igrače, samo jedno nije – glad za uspjehom. Vjerovali smo da možemo do medalje, držala nas je čak i nezapamćena euforija, samo da bismo se ponovo razočarali. Ni kod njih nije ništa bolje.

Zato je ovaj četvrtfinalni boj više od derbija, više od nove stranice u istorijskim knjigama. Pobjednik će konačno dobiti šansu da igra za mjesto na podijumu, dok će gubitnik sigurno još jednu godinu da vida rane i pita se gdje je pogriješio. Ni Srbija, ni Litvanija nisu u najjačim sastavima. Ipak, niko ne može da kaže da nema tim dostojan lovorika.

Kroz gotovo tri decenije dugo rivalstvo shvatili smo da papir nije uvijek mjerilo kvaliteta. Znali smo i mi i oni da dobijemo utakmicu iako u podređenom položaju, da iznenadimo ili pobijemo izglede. Nama ne preostaje ništa drugo nego da izađemo na parket i ostavimo srce na terenu. Oni su zasluženo ponijeli status favorita, blagog, ali taman toliko koliko je trenutna distanca. Mi zato posle ove utakmice možemo da dobijemo baš mnogo. Ne samo mogućnost da idemo dalje ka onom na šta čekamo šest godina , nego i da udarimo pečat na olimpijsku vizu koja je sada gotovo u sprezi sa odlaskom do jednog od tri konačna stepenika.

Sebično je tražiti od Srbije da pobijedi, još više da se ljutimo ako se to ne dogodi. Mnogo puta u ove dve godine Svetislav Pešić govorio je o Srbiji i njenoj poziciji na košarkaškoj mapi, da više nismo najbolji kao prije dvadeset godina i da ta nit sve više blijedi. Kažu da se istina najteže prihvata kada ne prija uhu, a da bismo pobili tvrdnje da više nismo tolika sila kakvom nas svi okolo i dalje vide, treba da pobijedimo.

I nije to jedini razlog. Treba da pobijedimo i zbog toga što su nas godinama „tukli“ kada nije bilo popravnog, zato što nam treba žestok impuls da pokažemo kako nismo klonuli i da smo i dalje čvrsto na nogama, zbog Boriše Simanića i njegove žrtve kakvu svjetska košarka ne pamti. Pa i zato što je pitanje hoćemo li Srbiju u ovom sastavu više gledati na velikim takmičenjima. Ma šta ko mislio, ovakva Srbija jeste dostojna medalje i zaboravićemo Italiju, ako se na štitu nađe Litvanija.

Ako oni pobijede, treba priznati boljem da je zaslužio da ode dalje, ma koliko nama to nekada bilo teško. Ali, ako već tako mora da bude, neka se Litvanci pošteno oznoje i neka drhte do poslednje sekunde, kao i te 2015. godine kada je Bogdanu Bogdanoviću ostala lopta na obruču. Možda se košarkaški bogovi sada naklone srpskom kapitenu i vrate mu za taj promašaj i onaj loš dan…

Vladimir Štimac je nedavno lepo rekao – kada su nam leđa uza zid, tada smo najjači! Sada bi bilo dobro da pokažemo tu snagu. Da se dignemo i nokautiramo Litvaniju. Ili bar da časno ostavimo poslednju kap znoja…

Niko – osim Italije sada – nije nam ostao toliko dužan kao Litvanija. Ako ranije nije bio dobar trenutak da im se revanširamo, boljeg od ovog nema. Nećemo se ljutiti ako bude i drugačije, ali hajde bar sada da vjerujemo da smo pravi, da smo spremni da konačno opet dobijemo jednu ozbiljnu košarkašku silu.

Takav skalp čekamo baš dugo…