Ne dam Božić

Piše Mihailo Medenica

Ne dam Božić svojeg đeda, ni prađeda, čukunđeda…

Ne dam zoru u hrastove gde me Badnjak svojim zove.

Svakoj šumi oči poznam, svud mi svojta povešana,

cerovino, rode mili, srpskom glavom osveštana.

Ne dam Božić, evo kosti, ne žalim ih, nek se lome,

smrću ti se življi vraćam- Vitlejeme, mili dome.

Ne dam Božić na Mojkovcu, smrzle šake od težaka,

gde je mrtav- mrtvog stizo u jurišu od Badnjaka!

Nigde snega da zabeli, zavejalo više struka,

kroz krvavi namet gazi Srpkinjica da zakuka…

Ne od jada, udovica, no je pošla u svatove,

Srećan Božić đeverima, mrtvom dragom, da nazove.

Ne dam Božić u Kravici, preklaše mi celo selo,

česnice mi i putiri nemo stali na opelo…

Raspeše mi unučiće na verige, više đeda,

iskopali majci oči da se dece nadogleda…

Spališe sve da ugase Badnjake, ko da se to može,

Srbin se rođenjem s Badnjakom blizni, oprosti im Bože…

Ja ne mogu, ne dam krvave prtine i vrisak studnji,

Badnji dane- dane sudnji…

Ne dam Božić, Srbin sam, tajnik,
ne dam- Hristos je Srbinu položajnik.

(In4s)