Ne daju mi da uđem u svoju kuću

Piše: Bećir Vuković

U novu vladu nismo pozvani iz samo jednog jedinog razloga, jer smo Srbi. A floskulice da smo okasnili, prikasnili, opstruirali i slično, samo su loši izgovori koje ni djeci ne možete poturiti .

Ako ne možemo u novu vladu, kako možemo da vršimo vlast u toliko i toliko opština. Na to pitanje neko ozbiljniji čak i od mandatara morao bi odgovoriti.

Ukoliko se radi o istoj državi, nešto nije logično i nešto nije kako mora i treba da bude. Ili zakon nešto dozvoljava, ili ne dozvoljava. Ili je neko lud, ili je toliko obezobrazio, i ne zna kud udara. A udariti na jedan narod na pravdi Boga, nikad se nikome nije isplatilo, niti se dobro obršilo.

Ma gdje živio, nema toga ko u svakom smislu nije vojštio na srpski narod. U naše vrijeme ako udarate na srpski narod, po načelima nove svetske demokratije, istovremeno znači – ne berite brige – na pravom ste putu. Nema boljeg i unosnijeg posla od antisrpstva. Makar u regionu, što se tiče politike, to je osnovno načelo.

Jeste, narod te izglasao da budeš njegov predstavnik u vladi, ali, ja ti ne dam da uđeš u vladu. Ima li tu nekog zakona. Mora da ima.

Ili da se Srbi jednostavno izbrišu iz biračkog spiska. Em, lakše bi bilo prebrojiti ko je koliko osvojio, a ko nikoliko, i ne bi razbijali glavu ko može u vladu, a ko ne može. Jedno nam nije jasno: ako ne možete u vladu, kako možete u parlamentu da donosite zakone koje sprovodi vlada. Zar to nije van svake pameti.

I jedni i drugi i treći izbori (i lokalni i parlamentarni i predsjednički), proglašeni su legitimnim, pa pošto je tako, a tako je, onda nema nikakve rasprave i polemike možemo li biti sastavni dio nove vlade. I, niko nam na to prosto pitanje ne može dati odgovor, sem naroda. A narod je iznad svega, a jedino iznad naroda je bog. Glas naroda je božji glas. Da nije naroda ne bi bilo ni crkve ni partija.

Odgovor na pitanje može li neko da uđe u vladu, ne može da bude puka volja mandatara. Niti ikoga drugoga pod kapom nebesnom. Prije izbora nije se znalo ko će biti ni mandatar, ni koje će partije ući u parlament. Je li tako. Valjda je tako. Da se a priori znalo, ne bi ni izlazili na izbore. Da se znalo ko će činiti vladu, opet, ne bi izlazili na izbore.

Ne znam šta će mi lična karta. Nešto malo sam radio u državnoj službi, pa mi bogzna nije ni trebala. Onda je došao višepartijski sistem, i počeo sam da izlazim na izbore. Ali, avaj, on je redom krao svake izbore. Onda su, posle njega došli neki drugi koji otvoreno kažu da moj glas ne važi. Tako, lična karta mi uopšte ne treba, sem ako napravim kakvo nasilje, pa da me uhapse, i svežu. A to što neko drugi pravi nasilje nada mnom, i goni me, taj nikome ne odgovara. Može li tako. Može do jedne ure.

Milioniti put vraćam se Kafki. Osuđen sam, ali ne znam od koga, i zbog čega. Išćeruju me iz moje kuće, još kažu da sam pogriješio vrata. Još nisam kucao na moja vrata.

Ko je taj samovoljni tip da odlučuje o mojoj sudbini. I pored svih čistih papira da sam normalan i legitiman, on me goni. Još i izgoni iz moje kuće. A sve pod parolom da sam do jutros slobodan čovjek. Dokle sa takvim lažima. Možeš, ali samo ‘… do tog kamena, do tog bedema’…, davno je pjevao pjesnik.

Odakle su sve dojezdili ti tipovi, i sa kojim pravima vrše nasilje nad jednim narodom. Glas naroda bacati u koš, u kantu, u smeće, olako baš ići neće.

Ako ima svakakvih zakona protiv nasilja, morao bi da postoji i zakon protiv nasilja nad narodom. I to bi bio osnovni zakon. Ako nije tako, onda narod uzima stvar u svoje ruke, i rešava probleme. Tako je vazda bilo. I, biće. Uostalom to je poznato i teoriji, i praksi.

Evo, i Srbima u Crnoj Gori ne daju da uđu u svoju kuću. Isto tako već decenijama Srbima na Kosovu ne daju da uđu u svoje kuće. Srbima iz Hrvatske ne daju da se vrate svojim kućama. I sva ta nepočinstva dešavaju se u hrišćanskoj Evropi, u 21. vijeku. A da li je Evropa još uvijek hrišćanska, demokratska i tako dalje, i da li živimo u 21. vijeku, sami prosudimo…