NATO samit i osmijesi gubitnika

Piše: Siniša Ljepojević, publicista i novinar

 

Odavno su skupovi zapadnih blokova postali samo medijske platforme za lažne osmehe i rukovanja a bez ikakvog sadržaja i smisla. Drugim rečima, velike obmane kojima se kupuje politički dan zapadnih lidera koji su najsrećniji kada se ti godišnji samiti završe. Takav je bio i tek održani godišnji samit NATO saveza u Vilnjusu. U svetlu aktuelnih promena u svetu, bio je to skup nasmejanih gubitnika.

Samit je naravno protekao u znaku Ukrajine ali pod velikom senkom osećanja nemoći i poraza. Ukrajina nije primljena u NATO pakt a kada će – to niko nije mogao da kaže.

Kada se malo pažljivije dekodira birokratski jezik i prevede na običan jezik Kolektivni zapad, ili NATO, je, u stvari, priznao poraz u Ukrajini. Za Ukrajinu nema mesta u NATO klubu, nego samo podrška i to sve manja. Nema više dovoljno oružja ni municije. Od preostalih kečeva iz rukava tu su avioni F16, kasetne bombe i ono što raketa ima Francuska.

Birokratska mašina za pljačku zemalja članica

O tome se najviše oglašavao Vašington porukom da članstvo u NATO savezu Ukrajine nije politika Amerike. Jer, objavljeno je, ukrajinsko članstvo bi istovremeno značilo i rat Amerike protiv Rusije a to Bela kuća ne želi. To je licemerno. Taj rat se već vodi. Doduše, Amerika preko Ukrajine vodi rat i protiv Evrope mada o tome nije bilo reči u Vilnjusu. To je besmislena diskusija jer NATO je već duboko u Ukrajini. Ukrajinom vlada NATO.

Neprijatna realnost se pokušala prikriti obećanjem da će NATO držati oko 300.000 vojnika prema Rusiji. Ali i taj broj je pod znakom pitanja jer ko će da pošalje toliko vojnika. Šira javnost i ne zna, nije svesna, da NATO nema svoje snage, svoje vojnike niti svoje oružje. Sve to pripada zemljama članicama a o svemu tome još nema ni saglasnosti niti te zemlje mogu da obezbede tolike snage. Onda je samo saopšteno da je obećano raspoređivanje oko 100.000 vojnika u Poljskoj i to ako bude potrebno. NATO je samo jedan ogromna birokratska mašina za pljačku zemalja članica i sprovođenje američkih političkih ciljeva.

U nedostatku saglasnosti oko bezbednosnih NATO garancija, na brzinu je smišljeno da te garancije Ukrajini daju zemlje Grupe 7 (G7). Nije jasno kakve bi to u stvarnosti mogle da budu garancije i sve se pretvorilo u propagandu za domaću, zapadnu javnost i izbegavanje priznanja poraza. Mediji su navodno saznali i da Amerika namerava da Ukrajini, kada se rat završi ili ranije, da bezbednosne garancije po modelu Izraela. Ali je prećutano da Izrael smatra da to više nije dovoljno i nedavno su zatražene bezbednosne garancije od Rusije.

Jedinstvo na kritičnom nivou

Pošto se od ranije znalo da od članstva Ukrajine nema ništa, na samitu je onda cela propagandna mašinerija angažovana oko jedinstva NATO saveza. Oko jedinstva kojeg u stvari nema. I američki predsednik Bajden je, prema navodima medija, priznao da je to jedinstvo na kritičnom nivou. Navodno, to je bio glavni cilj samita.

Od početka sukoba u Ukrajini, zapadne elite bile su konfuzne u određivanju stvarnog cilja u Ukrajini i šta Zapad u stvari radi u toj zemlji. Tokom cele operacije NATO je „pomerao gol“, ne postoje pravila, pa je veoma teško steći ukupnu sliku. Sve se svelo na isporuke oružja, ali zemlje Evropske unije (EU) sada su ostale bez oružja pa u nastalom očaju ne bi trebalo da bilo koga iznenađuje to što Amerika šalje kasetne bombe koje su ratni zločin. Sve je to znak očaja strane koja gubi i koja zna da gubi i samo želi da uspori i odloži priznanje poraza.

Ukrajina je i simbol višeslojne krize NATO saveza. Ne samo da NATO ne veruje da može da pobedi Rusiju i to svi znaju nego ima i ozbiljnih finansijskih problema. Sada se očekuje da zemlje članice pod izgovorom Ukrajine povećaju izdvajanja za NATO ili kako se to kaže za odbranu iako se dobro zna da su ekonomije članica EU u krizi i malo je verovatno da će se skoro oporaviti. Novca više nema.

NATO se sada samo nada takozvanom zamrznutom konfliktu iako je to, kada je reč o Rusiji, krajnje neverovatno.

I ovaj samit u Vilnjusu je samo kupovanje vremena i odlaganje neminovnog.

Američki interesi

Kada je reč o jedinstvu NATO-a ilustrativan je primer nesporazuma Vašingtona i London i to uoči „samita jedinstva“. Kako se ocenjuje u Britaniji, povod je Bajdenovo sramno eliminisanje kandidature britanskog ministra odbrane Bena Volasa za budućeg generalnog sekretara NATO-a, koji je dobio podršku svih članica Alijanse. Ocenjuje se da nijedan američkim predsednik u modernom vremenu nije toliko narušio odnose i partnerstvo sa Britanijom kao Bajden. Predsednik Bajden, ocenjuje „Dejli telegraf“, tretira Britaniju kao vazala a ne kao američkog najbližeg saveznika i prijatelja.

Bajden je predsednik koji, ističe taj list blizak vladajućoj eliti, pokazuje neverovatnu aroganciju a pri tom ograničeno razumevanje većine spoljnopolitičkih problema i pitanja. I njegovo predsednikovanje je, ocenjuje se, monumentalna katastrofa na svetskoj sceni.

Britanski hroničari tvrde da je predsednik Bajden „najgori diplomata na svetu“. I Britanci po prvi put javno govore da Bajden nije baš sasvim u redu i da ima problem da radi onako kako bi trebalo.

U Londonu su posebno ogorčeni na Bajdenov predlog da predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen bude sledeći generalni sekretar NATO-a jer tako pogrešna odluka garantuje dalje slabljenje NATO saveza. Smatra se da je ona u rukama francuskih i nemačkih obaveštajnih službi a koje su opet sluge Amerike. I sve što je radila kao predsednica Evropske komisije bio je američki a ne evropski interes. I to je ono, ukazuju komentatori, na šta računa predsednik Bajden.

Garant bezbjednosti ili katalizator raspada

Istovremeno, širom Zapada su sve glasniji oni koji podržavaju ruskog predsednika Putina i shvataju da je Amerika iskoristila Evropu za svoje interese. Nedeljnik „Ekonomist“, koji je i glasnogovornik zapadne neoliberalne elite, izdvaja Nemačku u kojoj, tvrdi, postoji javno raspoloženje „simpatija za Putina“. I u poslovnom svetu Rusija i dalje ima mnogo prijatelja, napominje „Ekonomist“ i primećuje da narativ Zapada počinje da se menja i u tim promenama dominiraju ocene da je NATO isprovocirao akciju Rusije u Ukrajini, da je Ukrajina veštački entitet koji s pravom pripada Rusiji i da Amerika sipa ulje na vatru da bi prodala svoje oružje i održala globalu hegemoniju.

Drugim rečima, u NATO alijansi ne postoji jedinstvo. To se pokušava prikriti ratom u Ukrajini i od te zemlje napravljena je neka vrsta nove religije na Zapadu ali moglo bi se desiti da Ukrajina bude i povod konačnog raspada zapadnog savezništva. NATO je bio garant bezbednosti Evrope, tačnije samo unutar same Evrope, a sada bi mogao da bude i katalizator raspada i EU i evropskog savezništva. Kao što je pokazao slučaj Britanije, vrlo je malo potrebno pa da buknu bes i nezadovoljstvo.

Veliki je haos i to je još jednom potvrdio samit u Vilnjusu. Svima je konačno jasno da Ukrajina ne može da pobedi Rusiju a na toj nepostojećoj pobedi je temeljen čitav koncept Amerike i Kolektivnog Zapada. Nevolja je, međutim, što iz tog haotičnog stanja i osećanja nemoći i uzaludnosti može svašta da se izrodi. I većina članica Alijanse strahuje zbog toga ali niko nema snage da iskorači, Amerika je i dalje glavna i jedina zemlja koja odlučuje.

Moć destrukcije

Ilustracija spremnosti na sve u tom haosu je i odluka Amerike da Ukrajini pošalje kasetne bombe. Dodatni problem je i to što se u stvari i ne zna ko je stvarna vlast u Americi, ko donosi odluke, i zato ne bi trebalo isključiti bilo kakvu mogućnost daljih koraka Zapada u Ukrajini.

U tom haosu pojavljuju se i ideje da Poljska i Litvanija pošalju svoje vojnike u Ukrajinu ali to ne bi bio NATO. Drugim rečima, druge NATO zemlje ne bi imale nikakve obaveze prema Poljskoj i Litvaniji. Moguće je takođe da će Amerika početi masovnije da koristi privatne vojne kompanije, a da ih onda Rusija neće tretirati da su NATO vojnici. Tome se nada Bajdenova administracija. I ko zna koja bi još ideja mogla da padne NATO birokratama.

NATO, naravno, još uvek ima veliku moć destrukcije i mnogo ljudi može da strada, ali to nije više presudan faktor. Niko ga se više ne plaši.

Preostala su ipak samo lažna saopštenja za javnost koja su uz nameštene fotografije „srećnih ratnika gubitnika“ i njihovih supruga vrhunac besmisla i licemerja.

(RT Balkan)