NATO-ov „nezavršeni posao“ i „nacistički sledbenik“ Kurti

Piše: Aleksandar Pavić, politikolog i geopolitičar

 

Dovoljno je u internet pretraživač ukucati odrednice „NATO nezavršeni posao Balkan“ na srpskom ili engleskom i pojaviće se brojne studije ili izjave zvaničnika ili saradnika severnoatlantske alijanse koje svedoče o opsesivnoj fiksaciji ka konačnom usisavanju celog našeg regiona u taj agresivni vojni savez i zabrinutosti što to još nije urađeno. Odnosno, što se Srbi i dalje tvrdoglavo odupiru NATO integracijama Bosne i Hercegovine i Srbije, kao i divlje teritorije zvane „Kosovo“.

Jasno je da ne može milom – mada je moglo Milom bez da se za to pita narod u Crnoj Gori. Jer odbojnost prema NATO-u konstantno deli preko 80 odsto ljudi u Srbiji – preciznije 83,5 odsto prema najnovijem istraživanju NSPM. A slična je situacija i u Republici Srpskoj.

Ni otvorena sila ne ide baš sjajno. To se videlo još 1999. godine, kada je u „ravnopravnom“ sukobu između 19 najbogatijih zemalja sveta i sankcijama okovane SRJ, NATO uspeo da izdejstvuje etničko čišćenje Kosova i Metohije ali ne i legitimizaciju svoje agresije putem akta priznanja od strane Srbije. To se videlo i u Iraku, Siriji i Avganistanu. A pogotovo se vidi danas u Lenjinovoj Ukrajini, čije je granice „demokratski Zapad“ spreman da brani ne samo do poslednjeg Ukrajinca već možda i po cenu svetskog rata.

To je posebno ironično s obzirom na to da je Bajdenova administracija od svog spornog useljavanja u Belu kuću u januaru 2021. omogućila ulazak preko 6 miliona nelegalnih migranata u Sjedinjene Države. Odnosno, kako je više američkih komentatora primetilo, Bajdenu su važnije ukrajinske granice od američkih. Što znači da se američka vojna, finansijska i svaka druga moć koriste u ideološke, globalističke svrhe.

Da bi neokonzervativno-neoliberalna vizija globalizma uspela, potrebno je razdrobiti političku kartu planete u što više manjih država, državica i protektorata, a i podsticati metež unutar država koje se tom procesu opiru. U te svrhe je korisno gajiti i finansirati sve moguće vrste ekstremista i ekstremizama, i proizvoditi ili profilisati što više raznoraznih „manjina“ – ideoloških etničkih, identitetskih, seksualnih – u skladu sa lokalnim prilikama i istorijskim kontradikcijama.

Oživljavanje ustaša, handžarovaca i balista je bilo vrlo delotvorno za svrhe razbijanja Jugoslavije. ISIS i Al-kaida su korišćeni za destabilizaciju i kontrolu delova islamskog sveta. U Ukrajini su oživljeni banderisti. U Sinđanu se radikalizuju Ujguri. Recept je jasan. Ne bori se globalistička hidra za „potlačene“, već ih koristi kao oružje i topovsko meso.

Vratimo se NATO-vom „nedovršenom poslu“ na našim prostorima. A, da ne bude nikakve nedoumice – NATO i te kako ima ambicije da postane globalan, što je prošle godine glasno izgovorila nesrećna Liz Tras, a što se danas na prvom mestu vidi u sve otvorenijim ambicijama Alijanse u indopacifičkom regionu.

U svakom slučaju, posle OVK, poslednjih godina najpogodniji igrač evroatlantskih globalista u našoj južnoj pokrajini bio je Aljbin Kurti. Nije „kosovskim“ zapadnim pokroviteljima uopšte bilo bitno do nedavno što je on, od stupanja na funkciju, ispoljavao otvoreni prezir prema Briselskom sporazumu i neuvijeno saopštavao da nema nameru da ga sprovede.
Pool / Getty

Srpski političari imaju trodecenijsko iskustvo sa posledicama odupiranja zapadnim prohtevima – od sankcija do nafilovanih optužnica za ratne zločine, korupciju ili prelazak ulice na crveno svetlo. Kurti je, s druge strane, do ovih dana mogao da se bez posledica javno ruga blagim verbalnim packama koje je, tek reda radi, dobijao iz raznih zapadnih prestonica, dok je njegova kvazidržava čak i nagrađivana – od podrške za članstvo u raznim međunarodnim organizacijama pa sve do nedavnog darivanja bezviznog režima od strane EU.

Nije mnogo vredno ulaziti u to da li je Kurti pao u prividnu nemilost zato što se, kao svako razmaženo derište, saživeo sa nerealnim svetom u kojem mu se svaka želja već godinama ispunjava, ili je njegov (unapred izabrani) profil ličnosti jednostavno iscrpeo svoje mogućnosti i njegov rok trajanja jednostavno istekao. On je za Zapad već obavio važne poslove, naravno uz pomoć politike jednostranih ustupaka Beograda.

Vođen, po rečima bivšeg „kosovskog“ policajca Aleksandra Filipovića, neskrivenom mržnjom prema Srbima, Kurti je, uz obilatu pomoć KFOR-a, „nacističkim“ metodama okupirao sever Kosova i Metohije i faktički – mada još ne i formalno-pravno – zaokružio vlast Prištine nad celim prostorom pokrajine, vešto i cinično koristeći delove Briselskog sporazuma koji prištinskoj strani najviše odgovaraju (a to su suštinski, u manjoj ili većoj meri, svi njegovi delovi).

I sada on čini dobar posao Zapadu, jer je uspeo da digne tenzije na toliko visok nivo da bi svako njihovo smirivanje – naravno, pod „velikodušnim“ zapadnim pokroviteljstvom i uz dodatne ustupke Beograda – moglo da bude predstavljeno kao „spasonosno“, u ključu „sve je bolje nego novi rat“.

Već je, ako je verovati „Albanijan postu“, napravljen prvi pokušaj u tom smeru. Posredstvom plana Kvinte i EU u osam tačaka praktično se koristi poluga Kurtijevog nasilja na severu da se Beograd privoli da na kraju u potpunosti prihvati tzv. Francusko-nemački plan, odnosno faktičko priznanje „Kosova“. Pa još i da svi budemo „zahvalni“ što će, zauzvrat, pokrovitelji Prištine „izdejstvovati“ povlačenje specijalnih policijskih snaga sa severa (pre Briselskog sporazuma su samo mogli da sanjaju o prelasku na severnu stranu Ibra).

Naravno, nije to jedina mogućnost koju kreativni Zapad ima na raspolaganju. Iz krugova prozapadne opozicije u Beogradu je pre neki dan pušten i probni balon „demilitarizacije severa Kosova“ i uopšte nije isključeno da bi Beogradu moglo čak da bude dopušteno da bar privremeno razmesti svoje snage na severu ako Kurti i dalje bude insistirao na neshvatanju svoje uloge i svojih dometa.

Razume se, i u takvoj varijanti bi „Kosovo“ ostalo celovito – jer su granice ove lažne države, poput ukrajinskih, važnije i od američkih. S tim što bi se NATO još snažnije nametnuo kao jedini bezbednosni garant takvog aranžmana. I time bi Alijansa napravila krupan korak ka „završavanju posla“ na našim prostorima, uz neumitno potiskivanje Rusije, a kasnije i Kine.

No, srpska istorija je prepuna neuspelih imperijalnih pokušaja nametanja „konačnih rešenja“.