Nataša Drakulić: Salvete sa šarom

Mali kafić na Banovom brdu u Beogradu; prosedi čovek strogog izraza lica ulazi i sa olakšanjem ugleda jedan prazan sto. Hladno je, gužve su svuda, još jedan razlog njegove nervoze i zbog kojih skoro ništa od planiranog nije završio. U letu, dok seda, naručuje piće za šankom i već mu je otvorena velika fascikla sa papirima za banku. Ništa mu nije jasno, ali zna da to mora da završi danas. Trudi se da se smiri i da se skoncentriše nad papirima dok za stolom do njega sede mršava žena i dete. Tamnokosi dečak, od svojih 12, 13 godina, koncentrisano cepa salvetu po šari na sitne jednake komade koje onda baca oko sebe. Mladi i nervozni kelner dok donosi piće čoveku upozorava ženu da dečak ne pravi nered više. Žena ga već odavno nervira, sedi tu više od sat vremena, popila je jednu kafu koju je u dinar platila, a mali samo pravi nered. – Izvinjavam se – kaže ona pokunjeno i pokušava da istrgne ostatak salvete iz dečakovih ruku, ali dečak odjednom jako, skoro neprirodno, zavrišti. Svi u kafiću se okrenu, pa i čovek.

– Izvini, dušo, izvini – žena brzo vraća salvetu dečaku koji se najednom stiša nastavljajući predano svoj posao i opet pokunjeno pogleda oko sebe. Pre nego što se sagne ispod stola da pokupi smeće, pogled joj se ukrsti sa čovekovim. U svojim brojevima i kalkulacijama da li će sa još uvek neodobrenim keš kreditom uspeti da refinansira postojeći, on skoro da i ne obrati pažnju na njih. Mora da uspe, misli on; samo da plati ovu ratu s kojom kasni, kamata je povoljna, a onda će opet da… Novi vrisak. On se okreće besno traživši pogledom kelnera koji se sad negde izgubio.

– Šta ti je, dušo, evo druga – žena gura novu salvetu dečaku, ali on ne prestaje da vrišti. Ona sluti da nešto nije u redu; ne zna da je jedna šara na salveti manja od druge, ali vidi dečakovu izbezumljenost.

– Smiri se, molim te, brzo ćemo na probu, to voliš je l’ tako – ponavlja ona, ali dečak ne prestaje i histerično baca sve oko sebe, pogodivši ostatkom salvete i čoveka.

Čovek se razljuti.

– Aman, jeste li normalni? Šta je s tim detetom? Imam važan sastanak, treba mi mir! Molim vas da odete!

– Izvinite stvarno, on… Zausti pred strogim pogledom kelnera koji prilazi i već je ustala da dečaku, koji i dalje vrišti i otima se, navuče jaknu.

– Izbacite ih, na šta ovo liči – zagrmi čovek, pa se ponovo okrene.

Ona napokon zakopčava dečaka, ruke joj se tresu.

– Ja vas stvarno molim da ne dolazite više ovde – čovek čuje kako kelner govori ženi i neće više nikada pomisliti na nju. Skoro da neće čuti ni reči kelnera kojima se izvinjava i njemu i svim gostima, očekujući naravno dobru napojnicu i pokušaće da se opet udubi u svoje papire i probleme jer je sad to pitanje života i smrti. Žena sa dečakom će izaći na ulicu; sto puta će mu još ponoviti da sad idu na probu i da moraju još samo malo da prošetaju dok proba ne počne i on ne zaboravi na nepravilnu šaru na salveti. Smirujući njega, u stvari je smirivala i sebe, ali je potrajalo sve dok nisu ušli. Posle, dok ga bude gledala srećnog na toj sceni, okruženom i drugom decom poput njega; misliće samo hoće li ova hladnoća sutra više proći jer ako opet budu stigli ranije, neće imati gde da sednu i sačekaju. Ona davno ni o čemu drugom ne misli već samo o danu ispred. To je jedini način da se ne plaši budućnosti iako se plaši šta će biti s njim kad nje i muža više ne bude. “Dan po dan”, rekla joj je neka doktorka u hitnoj posle ko zna kog u nizu njenih ranijih anksioznih napada i onda je shvatila da mora da bude dobro, da mora da učini sve da mu olakša i pokuša što više da ga osamostali. Nisu sami i nisu jedini i ima i mnogo težih slučajeva, teši ona sebe. Bude dobrih dana, dana kad sve šare na salvetama budu pravilne i kada nije ovako hladno. Pa pomisli šta je već prošla do sada i kako je od najveće sreće na svetu morala da se suoči da gubi ono veselo i radoznalo dete i da se ono odjednom zatvara u njoj nepoznato prostranstvo. Dugo to sebi nije priznavala.

Onda je razmišljala zašto to baš njima da se desi, čime su to zaslužili i isto tako: dugo joj je trebalo da shvati da medicinskog odgovora i objašnjenja – prosto nema. Najviše ju je bolelo što nikada neće znati kako on doživljava nju i tatu i sav svet oko sebe. Neće, ali pogled na njega dok se sad smeje zajedno sa svojim drugarima na probi, čini je beskrajno ponosnim jer ona opet ima mnogo sreće – postoji to mesto, „Svitac“, gde deca prave predstave s kojima nastupaju; gde se druže i gde im se pomaže, moći će da dolaze i kad završi školu; neće ostajati u četiri zida sa njih dvoje. Mnoga deca obolela od autizma u Srbiji nemaju takve prostore i mogućnosti. Mora da bude zahvalna i da oprosti. Oprostila je i svim onim doktorima koji su promašivali dijagnoze i s kojima su gubili vreme. I onima koji su gledali na sat kad ističu minuti za njih dragocenih terapija jedva dobijenih po rasporedu. I onima koji su ih prezrivo gledali po raznim mestima kada bi dečak imao napade ili prosto mu nije bilo dobro, stalno podsećajući sebe da deca kao on jednostavno ne razumeju druge. Morala je da oprosti da ništa negativno ne bude u njoj jer dečak je sve osećao. Snalazila se i snalazili su se. Zato se sad i naljutila na sebe što je opet poklekla pred glupošću i uznemirila se. Sutra će sigurno biti toplije, ne mogu ni ledeni dani u nedogled. I poneće od kuće salvete bez šare. I ako joj onaj kelner opet nešto kaže, žaliće se gazdi. I neće se više izvinjavati nikome jer i njoj treba mir, a njen mir treba njenom sinu. Dok gleda probu, unapred se raduje skorašnjoj premijeri predstave. I biće svi zajedno, muž je već najavio na poslu.

Toliko je ponosna na njega. I ponosna što su opstali. Zna da mnogi drugi parovi nisu kad su se suočili sa onim što i oni. Još par dana, biće toplije i samo još da se seti posle da kupi jednobojne salvete ako slučajno nema kod kuće.

Strogi čovek će doći svojoj kući, uspešno obavljenog posla. Šturo će reći ženi da je sve rešio i ne pogledavši decu koja su tiho gledala televizor, naviknuta da je tata uvek ljut i da ne voli da razgovara. Posle, dok bude stavljao papire iz fascikle u fioku; naći će zgužvani ostatak salvete sa šarom; namrštiće se i zbunjeno zapitati šta mu je to dok je ne baci u đubre. Kelner će, nezadovoljan napojnicom tog dana, uveče dati otkaz bez nekog preteranog žaljenja. Ionako nije dugo tu, a ljudi koji tu dolaze su mu čudni, pogotovo njihova deca. Kao iz neke ružne priče.

Priča je plod mašte autora, a stvarnost je nažalost još ružnija. Jedino lepo u njoj je postojanje mesta kao što je „Svitac“ i nada da će u budućnosti postojati više takvih udruženja širom Srbije.

Autorka je scenaristkinja

(NIN)