Naopakost autošovinizma

Piše: Slobodan Antonić

 

Ima nečeg ne samo pogrešnog već i ozbiljno naopakog u kulturi autošovinizma. To prvenstveno dolazi usled života u eho komori, a u koju voli da se samoizoluje naša „građanska Srbija“.

Navešću četiri primera. Branka Arsić, govoreći o borcima protiv „Miloševićevog nacionalizma“, citira izjavu jednog neimenovanog „antinacionalističkog“ poznanika iz vremena bombardovanja 1999: „Ako dođu kopnene trupe, po….ću k….c prvom crncu američke vojske“. (ovde 352)

Arsićeva ovu izjavu kritikuje, ali iz potpuno neočekivanog razloga. Nije problem otvorena podrška okupaciji sopstvene zemlje, već toksični maskulizam – „postavljanje u poziciju koja su smatra ‘ženskom'“, odnosno prikrivena „homofobičnost“ i „rasizam“, koje Arsićeva u ovoj izjavi prepoznaje.

Da je autorkin antinacionalistički poznanik, recimo, kazao: „Zasuću cvećem prvog američkog vojnika/vojnikinju koji umaršira u Beograd“, to bi valjda bilo sasvim u redu. Arsićkina kritika je u stilu onog đavola koji je plakao ne zato što se dete obesilo u šumi, već zato što to nije uradilo na trgu, da svi vide.

Ova filosofkinja već se proslavila bizarnom izjavom o Radomiru Konstantinoviću: „Možda bi vredelo razmišljati o nekom zakonu po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita Filosofiju palanke i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha“.

Čovek bi mogao da pomisli da je reč o hiperboli, usled autorkinog gorljivog zanosa Konstantinovićem. Ali, odmah zatim Arsićeva veli da bi štošta, tokom devedesetih, bilo drugačije „da se u našim srednjim školama, sedamdesetih i osamdesetih godina, kao obavezno štivo čitala Filosofija palanke umesto kvaziliterature poznate pod lozinkom Daleko je sunce, tog primera palanačke pameti u kristalnom stanju“. Dakle, ona sasvim ozbiljno misli to sa Konstantinovićem i punoletstvom.

„Neka uvek bude sunce“

Ili, pogledajmo ovaj odlomak iz koautorskog članka Dragana Bursaća i Dinka Gruhonjića, u kome se kritikuje pacifizam „levice“ i nedovoljna borbenost „u momentu kada Putinovi koljači do temelja zatiru ukrajinske gradove“:

„Dinko Gruhonjić je na jednom regionalnom skupu u Zagrebu izjavio: ‘Potpuno mi je svejedno hoće li biti atomske bombe ili neće. Ako je to izbor: atomska bomba ili pobjeda Putina-Hitlera, ja nemam nikakvih dilema – atomska bomba!’. Na te riječi, pola sale je skočilo na noge i aplaudiralo, a druga polovina je ostala da sjedi, ‘u šoku'“.

Bursać i Gruhonjić, dakle, sasvim ozbiljno predlažu da NATO otpočne nuklearni rat s Rusijom, rugajući se onoj polovini sale koja je još zadržala zdrav razum, pa ne dočekuje takav apel s ovacijom.

Moja generacija užasavala se atomske bombe. Još u obdaništu su nas učili da pevamo (anti)apokaliptičku pesmu „Neka uvek bude sunce“ (Pustь vsegda budet solnce), a docnije smo gledali jezivi antinuklearni film „Na žalu“, s Gregorijem Pekom i Avom Gardner, i još jeziviji Kjubrikov „Doktor Strejndžlav“.

Ali, ova naša dvojica Strejndžlava izgleda da nemaju nikakav strah – obitavanje u sekti istomišljenika, kao i uvek, dovodi do bujanja radikalizma i prelaska na sve ekstremnije pozicije. U ovom slučaju, na pozicije koje su sasvim udaljene od zdravog razuma i od elementarne ljudskosti.

A kada društvo oko sebe vidite kao Dinko Gruhonjić – „Napolju samo nacizam i beda. Nikad se nisam vratio raspoložen iz šetnje. Samo pun besa i mržnje. Tužni drap sivi ljudi se vuku i čekaju da umru a sa zidova smrde četnici i ostali fašisti“ – nije ni čudo da poželite da potegnete atomsku bombu.

Nedomislive inverzije vrednosti

Evo i trećeg primera ove „nedomislive inverzije vrednosti“ (Slavko Gordić, 23). Vlajsa Arsenijević govori o „našoj nesposobnosti da kao društvo preuzmemo odgovornost za ono što je činjeno ili da barem stegnemo zube kada sve ono što je činjeno dođe na naplatu“. Kao primer navodi NATO agresiju na Srbiju 1999, pa kaže „da kada jedno društvo stigne dotle da se osamnaest zemalja koordiniše u nameri da zaustavi tu ratnu mašineriju koju su oni koji ga vode pokrenuli, da bi najbolje bilo da se samoukine“.

Zašto bi srpsko društvo trebalo da se „samoukine“, da nestane, da se samoubije? Zato što nas je napao svetski siledžija, zajedno sa svojih 17 trabanata? Ali, očigledno, za Arsenijevića SAD nije agresivna država već moralno superiorno biće. Iz te perspektive gledano, za nas, grešne Srbe, bolje je da uopšte i ne postojimo nego da izazivamo gnev moralnog božanstva poput SAD (plus 17 polubožanstava).

I konačno, četvrti primer. Ivan Milenković, član kontroverznog NIN-ovog žirija, hvali knjigu jednog našeg pisca tako što kaže da „u romanu, za dobrodošlu promenu, nije uočen nijedan Balkanac“ (?!).

Čitalac je zbunjen jer se pita – zašto nije dobro da Balkanac (čitaj: Srbin) bude junak nekog našeg romana? Ali, objašnjenje ovog, naizgled nerazumnog stanovišta nalazimo kod Slobodana Vladušića (ovde 294-295).

Srpska književnost je, kaže on, okarakterisana kao „nacionalistička“ (294). Na primer, Ministarstvo kulture je 2010. odbilo da za biblioteke otkupi kolo iz edicije „Deset vekova srpske književnosti“ (Matica srpska), a obrazloženje je dao predsednik komisije Ljubiša Rajić. On kaže da kanon srpske književnosti „pretpostavlja nepostojeću homogenu nacionalnu kulturu“, i pita se „da li on (kanon – S. A.) treba da obuhvati pisce koji pišu na srpskom jeziku (Šta je srpski jezik?), one koji se kazuju Srbima, one koje smatramo Srbima ili pisce koji pišu u Srbiji bez obzira na jezik i etničku pripadnost, to jest šta je uopšte srpska književnost?“ (up. ovde 160-161).

Pošto je srpska književnost prokazana, objašnjava Vladušić, jedina dobra književnost postaje hibridna – ona koju u supstancijalnom smislu pišu „intelektualci hibridnog identiteta – poreklo Treći svet, mesto boravka Metropolis“ (294). A u hibridnoj književnosti tema „Avganistanac u Avganistanu“ smatra se „moralno inferiornom“, dok „Avganistanac u Londonu“ ima status prihvatljive (295).

Korak dalje

Književni kritičar „Vremena“, međutim, ide korak dalje, pa iz skupa dopuštenih tema isključuje čak i temu „Srbin u Londonu“ („Balkanac u Londonu“). Tu se lepo vidi dejstvo ovdašnjeg „mehura“ – sva osionost elitističke samoizolovanosti naše građanštine (the arrogance of solipsism). Ona je u svojoj radikalnosti spremna da ide dalje čak i od naloga uobičajenog kolonijalnog kanona. Zato ne može ni „Srbin u Londonu“. Ne može Srbin ni u kom vidu. Ne, i tačka.

Pogledajmo malo šta se o sličnoj pojavi piše u Rusiji. Tatjana Nikoljskaja u članku „Ruska samomržnja“ razmatra „neprirodni fenomen ruske samomržnje“ (neestestvennoe яvlenie russkoй samonenavisti). Ovu neobičnu naopakost, smatra ona, „tek treba da prouče istoričari, psiholozi, filosofi, pisci…“.

Kao primer te „neprirodnosti“ Nikoljskaja navodi pojedine „‘zvezde’ samomržnje, sa svojim krugom obožavalaca“, kod kojih „svaka prirodna katastrofa, nesreća i tragedija koja zadesi građane Rusije izaziva pravu eksploziju pozitivnih emocija“.

Nikoljskaja se čudi toj naopakosti, ali ona je baš karakteristična za a/š stanovište. I Zoran Ćirjaković uočava „radovanje različitim nesrećama, porazima i sramotama, kakvo se u Srbiji može manje-više redovno čuti u javnom govoru i naći na društvenim mrežama“ (ovde 103). Kao primer navodi (ovde 21-22) izjavu Petra Lukovića:

„Ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar – koje nema – može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu“.

Zato moto najpoznatijeg portala iz tog intelektualnog kruga i glasi: „Ako vam je dobro, onda ništa“.

Kad samomržnja postane miljenica države

Nikoljskaja takođe sa žalošću i nevericom podseća da je „devedesetih godina samomržnja postala miljenica države – tada je ministar spoljnih poslova, ulagujući se zapadnim kolegama, ponosno saopštio da Rusija nema nacionalnih interesa“.

Autorka ovde misli na našeg dobrog znalca Kozirjeva, koji je, 1992, na pitanje Ričarda Niksona – „Šta su interesi nove Rusije“ – odgovorio: „Jedan od problema SSSR bio je taj što smo bili previše zaglavljeni u nacionalnim interesima. Sada mi više razmišljamo o univerzalnim ljudskim vrednostima.“

„Kozirjevština“ (kozыrevщina) se i sastoji u nebrizi za nacionalne interese – Kozirjev se izjasnio protiv podrške proruskom Pridnjestrovlju, omogućio je predaju dela tajnih arhiva SSSR Zapadu, bio je spreman da Japanu ustupi i Kurilska ostrva, a zahvaljujući njemu stotinak ada na Amuru i Usuriju prepušteno je Kini (uključiv i čuveno ostrvo Damanski).

O sličnom fenomenu u Srbiji piše i Slobodan Vladušić: „Hibridni intelektualac se distancira od zemlje svog porekla, koju apriori optužuje za nacionalizam, tako što negira razliku između patriotizma i šovinizma – odnosno, delegitimizuje pojam nacionalnog interesa.“ (ovde 293)

To je tačno ono što nalazimo u knjizi Nacionalni i državni interes moderne Srbije, pisane sa klasičnog građanističkog stanovišta:

„Patriotizam, izveden iz etnonacionalistički protumačenog nacionalnog interesa, suštinski je srodan šovinizmu i inklinira tretiranju Drugog kao neprijatelja i izdajnika.“ (19-20)

„Ostaje jaka sumnja da je koncept ‘nacionalnog interesa’ kao državnog interesa, a koji preovladava u svetskoj teoriji, uopšte primenljiv na Srbiju.“ (42; up. ovde 51-59)

Znači, za Srbiju nema nacionalnog interesa – jer, kako Srbija da ima druge interese u odnosu na voljeni Vašington i još voljeniji Brisel? Nemoguće.

A sada, još samo da vidimo šta o ruskoj samomržnji kaže jedan Amerikanac, Tim Kirbi, koji od 2006. živi u Rusiji: „Samomržnja je uobičajena u mnogim zemljama, ali što duže živim u Rusiji, sve sam uvereniji da niko ne mrzi svoj narod više od Rusa.“

Hm… Ćirjaković kaže da je „bujanje autošovinizma u Srbiji u tolikoj meri da, verujem, nigde u svetu nije moguće naći poredivo ukorenjen i rasprostranjen društveni fenomen“ (ovde 18). „Srpski autošovinizam je (…) verovatno bez presedana u svetu – i po razmerama i po uticaju i po značaju i po implikacijama.“ (ovde 102)

Ne, ne, nećemo se oko toga takmičiti, Ćirjaković i sam osuđuje svaku „negativnu izuzetnost“ (negative exceptionalism; ovde 219). Ali, da vidimo šta je najviše začudilo našeg dobrog Amerikanca.

Kult i religija

Kirbi kaže da samomrzeći Rusi toliko preziru Rusiju, da kada porede rusku realnost sa svojim pogrešnim, idealizovanim predstavama o Zapadu, tu nikakvi argumenti više ne pomažu. Recimo, od ruskih autošovinista Kirbi je čuo da „veterani u Americi ne žive ispod mostova zato što su siromašni, već zato što im je tamo zabavno, pošto mogu da se druže sa svojim prijateljima, a zapravo svi imaju besplatan stambeni prostor koji im je dala vlada“.

„Nije bitno šta im odgovorite“, svedoči Kirbi, „samomrzećim Rusima činjenice ne znače ništa – oni su članovi ‘Crkve etničke inferiornosti'“ – njima razumna argumentacija ništa ne znači.

Da je reč o svojevrsnom kultu, dalekom od zdravog razuma, uočava se i kod našeg komšije na istoku. Tamo postoji izraz „bugarska samomržnja“ (bъlgarskata samoomraza), a Vladimir Svintila čak kaže da je „samomržnja i mržnja kod Bugara već postala religija“ (samoomrazata i omrazata kъm bъlgarщinata veče stava religiя; up. ovde 49-50).

„Kult“ i „religija“ ovde označavaju neprobojnost za ma kakvu racionalnu argumentaciju. „Sekta“ je još bolji naziv – ti ljudi ne samo da žive u medijskoj sobi odjeka, već preziru, kao inferiornog, svakog ko drugačije misli. Oni se utrkuju u gorljivosti i revnosti – ko će radikalnije ispovediti dogmu konačnog spasenja i žešće prokleti svet grešnika izvan sekte.

Ono što želim da istaknem jeste da se „naopakost“ u ovom tekstu nikako ne odnosi na ljude, već na stanovišta, pa i na (pot)kulturu koju ta stanovišta karakterišu. Ali, na prebivanje u toj (pot)kulturi niko nije osuđen. Dovoljno je otvoriti vrata i izaći na svež vazduh zdravog razuma i elementarne ljudskosti. Ništa lakše, mada, i ništa teže od toga.

(RT Balkan)