Nacionalna politika
Piše: Čedomir Antić
Završila se jedna kriza. Bura u čaši vode. U želji da ubrza proces međunarodnog priznanja albanske države na Kosovu, da je temeljno etnički očisti i otme srpske svetinje, Aljbin Kurti – šovinistiški albanski političar i premijer privremenih ustanova protektorata na našoj autonomnoj pokrajini – najavio je da će kažnjavati građane koji voze automobile sa tablicama na kojima ne piše „Republika Kosovo“.
Tu nema mnogo međunarodnog prava ni diplomatske veštine. Srbe treba lištiti prava, a Srbiju zemlje, sve dok se ne ugasi kao država. Recept je viđen 1916. i 1941. godine, promenila se samo ideologija. Kada bi za Srbe u drugim državama važilo pravilo koje postoji na Kosovu i u BiH – Crna Gora i Hrvatska ne bi postojale kao države. Kada bi pak, za Srbe važila pravila koja su primenjena na Albance u Severnoj Makedoniji – Srbi bi bili dominantni u vladama Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Kada bi na Srbe, konačno, bila primenjena prava koja zahtevaju za Bošnjake/Muslimane, Jugoslavija bi još uvek formalno postojala, a vođstva Hrvatske i Slovenije bila bi pod međunarodnim sankcijama. Toliko o Američkim načelima i evrounijaškoj pravednosti.
Pitanje statusa Kosova i Metohije nije ni pitanje pravde ni pitanje kazne. Albanci su pod Miloševićem imali više prava i prostora nego Srbi pod Šuvarom. Nije jasna ni kazna koja se krije iza „jedinstvenog slučaja“ kosovske nezavisnosti. Naime, Kosovo-UNMIK se od Srbije nije otcepilo po „remedijalnom“ principu (načeli „izlečenja“ od loše vlasti). Naprotiv, ono se otcepilo od protektroata UN. Vlast na koju su se Albanci žalili smenjena je sedam godina ranije. Uspostavljena je vlada koja se ništa nije razlikovala od (severno)makedonske, ali su SAD i saveznici ipak Albance otcepili i priznali Kosovo. Time su dali presedan koji će možda dovesti do komadanja Ruske Federacije i NR Kine, ali će bez svake sumnje završiti tamo odakle je potekao – u Kaliforniji, Dakoti i Teksasu (gde će neki budući Dejvi Kroket izigravati raščupanog seljobera iz Drenice). I sve to nije dovoljno: sada traže da Srbija prizna nezavisno Kosovo, iako ga priznaje manjina država sveta kao što ga ne prihvataju ni Ujedinjene nacije. Pregovaramo uz „pravila“: da je Kosovo već nezavisno, da je status srpskog naroda već odlučen, da status naših svetinja ne može biti ni onakav kakvim ga je odredio od nas neprihvaćen Ahtisarijev plan na osnovu koga je Kosovo i proglasilo nezavisnost. Pregovaramo o međusobnom priznanju uz otvoreno pitanje Preševa i Bujanovca i bez prava za srpski narod u Albaniji. Pregovaramo uz iskustvo i pouzdane informacije da će nas posle prisiljavati da sinkcionišemo Republiku Srpsku i pomognemo njeno ukidanje. Kao i da se odreknemo srpskog naroda u Crnoj Gori, kome bi američki i saveznički fašisti dozvolili ravnopravnost samo dok im je potreban da promene narkokratsku administraciju Mila Đukanovića, a posle zajedno sa SPC ponovo budu najveći neprijatelji SAD na Balkanu (kako je to mudro rekao jedan general Vojske SAD koji misli – verovatno podstaknut prizorom dugačke brade – da je Osama bin Laden episkop pravoslavne crkve).
Pa ipak, mi pregovaramo. Pomagali su najgore među nama. Finansirali stotinama miliona dolara najgori ološ u našoj politici, nauci i kulturi. Bombardovali su nas. Sankcionisali nas. Pa ipak, danas je Republika Srpska bolji i uspešniji entitet BiH, već petnaest godina nisu uspeli da joj otmu niti jednu nadležnost. U Crnoj Gori se crkva pokazaja jača nego ikada u proteklom veku. Srpski narod je uspeo da kao okosnica opozicije obori narkokratiju i povrati vlast na 75% teritorije Crne Gore. Uskoro će dobiti i svoj udeo u vladi. Očuvali smo crkvu i narod i na Kosovu i Metohiji. Tokom proteklih godina više država je odbacilo priznanje, nego što je priznalo albansko Kosovo. Pogledajte narodne u sličnim nevoljama – Ruse, Turke, Mađare, Jermene… Onda razmislite, ko je istinski pobednik među njima i ko je naciju i državu sačuvao.
Sve se završilo tako što je danas za jednu nacionalnu i spoljnu politiku bar 82% građana Srbije. Zapadnjaci su kuvali žabu – a iz lonca je izašao zmaj.
Cena svega je populistička i autoritarna vlast. Povremene eksplozije narodnog nezadovoljstva i diskontinuiteti. Cena je i sve veći osećaj ugroženosti i mržnje prema onima koji nas teraju da igramo igru mačke i miša, te da popuštamo očekujući da će sa odlaganjem nametanja tablica ili ostvarivanja obezvlašćene Zajednice srpskih opština nešto u svetu poći drugačije i po nas povoljnije. Povijajući se tako na vetru mi nećemo prestati da budemo onaj bor koji je preživeo Potop, kao što te patuljaste Nato- državice, bez obzira na svu formu, ne mogu da prevaziđu gen krize i neuspeha koji su im neokolonijalni zlonamernici ugradili u vreme kada su ih formirali. Imali ste odlične države, ali one su Ništa. Ništa – sa najvećim spomenikom na svetu kralju tuđinu; Ništa – sa ministrima koji daju ostavke iako su pod ostavkom; Ništa – kada ih njihovi najbolji istoričari nazivaju tek „zemlja između“.
Poraženi, poniženi i rasuti – mi smo ipak država Obilića i Principa, Tesle, Pupina i Milankovića. Takvi ćemo ostati i kada na Balkanu ne bude više ni Albanaca ni Slovena. Nas će zapamtiti, a ne antropološki izuzetak – nenandertalcu sličnu kreaturu, čiji je jezik živeo samo dok je bio predsednik Skupštine.