Na ruke ili ispod žita, tako mi kumstava vajnih

Piše Saša dr Đurović

Vidjeh ministra pravde kako se žali da mu se iznose podaci iz privatnosti, pa, javna je ličnost.. Osim toga, zaboravlja se kako je sklepana ova vlada. Zaboravili svi od kad su zasjeli u fotelje. Sjete se tek kad ih neko „cimne“ direktno. Pa vele, nije problem imat kontakt sa bezbjednosno interesantnim licima? Pa se sjetim tog ministra koji je, ne tako davno, rekao da se nikad neće odreć prijateljstva s Milom Đuraskovicem. Ja Mila poznajem 35 godina, dakle mnogo duže nego ministar, kad je Milo bio izvan biznisa. Zamolio me, tada, u Beogradu, preko zajedničkog poznanika, da mu pomognem. Pomogao sam mu. Bila je godina 90a i jesenji kišni dan. Znam i kako je posle ušao u biznis i koja „ćetnikuša“ ga je lansirala, ali taj dio priče me ne zanima.

Izvan sam biznis zona.

Možda i u familji imam jedno, ili i par B.I lica, nešto se ne sjećam da se družimo. Prosto, ne želim. Da mi je rođeni brat B.I lice ne bih ulazio u biznise s njim. Prosto je. Pa eto na tom fonu jedna priča.

Aleksandar Mrkić, meni znan kao Aco, je moj drug 40 godina. Da je u CG i da je u stanju da se brani kao slobodan čo’jek ne bih ga slovom pomenuo. No kako je daleko i nije u mogućnosti, prosto je ljudski. Aco je sve, osim glup. Da je Aco kucao neke poruke o 300.000 bLitvi na ruke, čisto sumnjam. Je li Acika kriv? Pojma nemam, izvan sam biznisa. Koliko znam o tom biznisu, bio je pod pokroviteljstvom države pa je potpuno logično da se prvom u državi, dakle bLitvi, daje. Na ruke, ili ispod žita, kakogod. Jer bez njega se bizMis ne bi mogao odvijat. Prosto je. Pa onda vele ja i Aco smo kumovi. E pa ovako.

Jesmo li kumovi, najmanje je bitno. Ako nijesmo onda je to jer odavno znam da je Acika „ušao u pare“ a ja prezirem omiljenu crnogorsku disciplinu -a za kuma zovi bogatuna-. Pa ako sam ga lobovao za kumstvo onda je to JEDINO iz tog razloga. A ako jesmo onda je zavrijedio. „Požurio“ me da stanem na ludi kamen -ne zajebavaj Šjako, nije nam 17 godina- reče mi s početka vijeka. Na Žabljaku, ispred nekog Skadra na Bojani koji je tamo gradio. Prethodno mi je zapriječio auto s nekakvim džipom, izašao iz kola, pozvao sve radnike i poslovodstvo i rekao -Ovo je Saša Đurović, moj drug, brat. Uvjek korak ispred generacije- Prošaptah – neka bolan, pomisliće ovi da sam vanzemaljac, ajmo neđe na bureke..- I tako nešto i bi. Poslednji put smo se vidjeli kad ga je potraživala cijela država, maske su se još nosile. Bijah se taman vratio iz Dubrovnika, sa sinom u kolima, uprkos kapi i kapuljači poznah Aciku po hodu, reko’ -sine, sad ćemo da „isprepadamo“ ovog čika- Hodao je užurbano, parkirao sam auto pored njega, spustio prozor, pokazao neku iskaznicu i rekao -Mrkiću, uhapšeni ste- Uhvatio se za torbicu.. Skinuo sam masku i prasnuo u smijeh. Izljubismo se ka’ dvije tetke. Popričasmo -ajde bolan jesi li lud, šta ideš po pjaci a traži te i kusi i repati, ajde, čujemo se več- rekoh požurujuči ga..

-Vuče, samo da znaš da ti je otac oduvjek hajduk- Reče Acika.

Pa se sjetih jedne epizode, na tom fonu, kumovskom.. Kad se Sveta Marovića bio odrekao svak, i kad je bilo odvratno gledat da ga napadaju gotovo svi, pitao sam -ima li taj čo’jek iđe ikog da makar pita za šta ga terete?- A ne izgleda.. – Ima li makar u medijima koga?- Ima, kum mu je urednik u „dnevne novine“ – Tako se to nešto zvalo, a sjećam se da taj bijaše nekakav mili. -Nađi mi broj od toga- dobih ga posle 10ak minuta. Reko’ -pustićeš jedan text, moj, autorski, sramota je da svi ćutite, pritom niko nije vidio inkriminisani račun njegove žene u Ch? E pa nijesam ni ja, pa da pitam ko ga je vidio, pa da mi kaže nešto podrobnije o tom.- Ne smijem ja to pustit..- odgovori. -Kako ne smiješ Bog te ne ubio? -Jesi ga zvao za kuma?- Kum ti je to! -Ne smijem ja to pustit..- Toliko o čojstvu.

A ja, eto, nekako se nikad ne odričem mrtvih drugova, i prijatelja koji su u problemu, atipičan sam Crnogorac, Srbin, kakogod.  A ti Acika, ako ovo neđe čitaš, dođeš mi ‘iljadu makar, da se i ja centom jednim okoristim makar. Nego znaš ti Kuma, ne treba, samo da smo zdravo.