Na početku bješe laž

Advokat Vladan S. Bojić dopunio je izjavu za Sputnjik u kojoj je govorio o „zaslugama“ Rudolfa Šarpinga, bivšeg njemačkog ministra a danas savjetnika kancelara Olafa Šolca, u sveukupnoj srpskoj nesreći na Kosmetu…

”Šema je ista. Nezavisno od toga da li ona nekoga ubeđuje ili ne. Oni nisu ni morali nikoga da ubeđuju. Izbombardovali su Jugoslaviju.“, rekao je krajem maja 2022. ministar Lavrov, a predsednik Vladimir Putin je to hirurški tačno označio: Carstvom laži.

Kada je 7. aprila 1999. sazvao konferenciju za medije njemački ministar odbrane Rudolf Šarping objavio srpski plan za genocid nad Albancima na Koovu i Metohiji, bio sam u Peći. Tade je predstavio „lažni masakr“ od 29.1.1999. u selu Rogovu, nad „nedužnim nrenaoružanim albanskim civilima“: To su potresne slike, moram mnogo da se trudim da to u ovakvom tonu mogu da govorim, da u izvesnom smislu ne eksplodiram“, ježio se.

Od toga trenutka nisam imao dilemu da je Šarping podlac prvog ranga, zbog čega sam sve u vezi s njim pratio dve decenije i povremeno pomagao da se istina otkrije. Razume se da je Šarping bio izvođač radova, ali značajnim delom i kreator medijskog carstva laži.

Nije mu uspelo u slučaju 24 poginulih pripadnika UĆK u borbi sa srpskom policijom, ali je na sve načine težio da sakrije kako je ciljano obmanuo nemačku i svetsku javnost. Šarping je uz slike (rekao da ih je dobio u 7 ili 8 časova ujutro od nemačkog policajca) a desetina leševa nedužnih nenaoružanih masakriranih albanskih civila su sutradan osvanule na naslovnicima svih nemačkih medija sve s kurzivom: „Zbog ovoga vodimo rat“.

Svaka Šarpingova laž je srozana:

1) Fotografije koje je pokazao na presu nisu bile od anonimnog nemačkog oficira, već člana KVM Heninnga Henša kog sam uključio 19. januara 1999.u uviđaj, jer se „Račak“ zbio 15. januara 1999.

2) Na to je Henš izvestio Šrederovu Vladu da su to njegove fotografije, da nije bilo nikakvog masakra.

3) Henšu se pridružio nemački general Heinz Loqua OSZE uz nemački ustavni problem: „Uslov za učešće Nemačke u ratu je postojanje humanitarne katastrofe. Jedna takva humanitarna katastrofa kao kategorija međunarodnog prava, koja bi bila opravdanje za ulazak Nemačke u rat na Kosovu* pre početka rata nije postojala.“ I nastavio: Imam sumnju da je Šarpingova priča izmišljena u Bonu, a ne u Beogradu“.

Prof. za bezbednost Diter Luc je rekao: To je bila čuvena zadnja kap u čaši.

A Šarping 1999. kaže zašto je poslao nemačke vojnike u Kosovski rat: „Nikad ne bismo preduzeli ratne mere da nije bilo humanitarne katastrofe na Kosovu*“.

Norma Braun (OEBS) je izvestila da su posmatrači detaljno davali podatke o Kosovu*. Njihov zaključak za mart 1999: 39 mrtvih na celom Kosovu*. Dok Henš, tog 7. aprila 1999. kad je Šarping zapanjivao medije, piše: „Bio sam tada u Skpoplju i gledao, slušao šta Šarping radi, rekavši sebi: Ovaj čovek nije „čist“.

Nisu ubijeni civili nego UĆK borci u borbi sa srpskom policijom, nisu tako nađeni, nego je po uviđaju istražni sudij naredio da se prebace na jedno mesto zbog transporta na obdukciju u Prištinu, nije bilo nikakvog masakra, ni vreme ne odgovara, jer je istražni sudija iz Peći stigao u 10,č. a slike koje je Šarping pokazao su moje, nastale nakon 11.00 č, Ništa nije tačno što Šarping kaže i objašnjava, sve je potpuna izmišljotina i falsifikat. Odbukcijski nalazi vršeni su uz po mojoj naredbi vršeni uz KVM i svi potvrdili da su sva 24 pripadnika UĆK pucala.

Pre neki dan, taj bedni Šarping sada upadljivo osiromašenog izgleda, zaoštrio je svoj bedni ton, zapretio, Šolc je jasan: Srbija ne može u EU bez priznanja Kosova*.

Izvjesno je Šarping još dužan sponzorima, i za Rogovo, i Potkovicu i za uranijum.

Zašto nemački kancelar Šolc sad ne prikaže svjetskoj javnosti taj zabunkerisani film?

Profesionalna odgovornost i nacionalna svest mi nalažu da ukažem na opšta mesta 1999. na Kosovu i Metohiji, jer sam u Peći rođen, tu su rušeni moji grobovi koje sam obnavljao:

1) UĆK – OVK – KLA je lažan naziv, radi se o terorističkim bandama koje nikoga i ništa nisu “oslobodile” izuzev što su ubijali iz zaseda, pa bežali i konstantno kidnapovali i klali civile, uglavnom s područja prigradskih naselja i sela, izuzimajući Orahovac 1998.

2) UĆK nikad i ni i jednoj bici nije nikoga pobedila, u svakoj bici s našim snagama su uvek potučeni i bežali, čak i onda kada su bili do zuba naoružani najmodernijim NATO oružjem i opremom poput nindži, a svako selo i zaseok imalo je svoj, satelitski telefon.

3) Pre 24. marta 1999. nije bilo nikakve “humanitarne katastrofe” a o “genocidu” je idiotski govoriti. U sastavu sudstva u Peći do tog 24. marta je bilo 80% Albanaca. Bilo je manje sudija jer su 1994. u Prištini izbačeni iz autobusa: sprečeni da polažu zakletvu.

4) Posle početka agresije su krenule kolone i bežanje iz zone ratnih dejstava na sve strane (Albanija, CG, BiH itd, srazmerno nacionalnom učešću (Srba je bilo oko 15% Albanaca 80%), a uz to kod lica iz tih dugih kolona su nađene maršrute i naredbe glavnog za Dukađin (Metohiju), Ramuša Haradinaja: Svi koji ne mogu da uzmu pušku, neka krenu u kolone.

5) UĆK je “oslobodila” Metohiju, ali po povlačenju srpskih snaga, tako što su od 15. juna ubijali zatečene nemoćne Srbe, Rome i sve dr. nelojalne Albance. Dakle “oslobađajući” aranžman UĆK su: ubistva, klanja, otmice i iživljavanja nad nemoćnima, nedužnima uz prodaju organa iz živih ljudi.

Srbija ni Crna Gora nisu nikoga poslali radi pomoći u izvlačenju preostalog stanovništva. To je učinio samo Mitropolit Amfilohije uz pomoć Pećkog paroha Miljka Korićanina, iz podruma, s tavana izvlačio i izmeštao ljude u Pećku patrijaršiju a 24. juna 1999. je krenula bespovratna kolona poslednjih Srba preko Savinih voda u NIGDE. Nađenim, preklanim Srbima Mitropolit je održao opelo i uz prisustvo ili bez nekog srodnika, sahranjivao ih, oplakivao, oplakujući Nemanjićke lavre.

U Podgorici, 5. jula 2022, dr Vladan S. Bojić, advokat

(In4s)