Muke Evrope sa samom sobom

Piše: Milomir Stepić, geopolitički analitičar

 

Da savremena EU podseća na onemoćalu, neukusno našminkanu, odavno botoksiranu i silikoniranu vremešnu gospođu, od čije privlačnosti nije ostalo ništa – odavno je jasno svakome ko nije zaražen evropejštinom. Od samog njenog formiranja pedesetih, potom uspona, širenja i jačanja unutrašnje kohezije, do vrhunca moći u postbipolarno vreme, bilo je očigledno da je to postigla prvenstveno zato što je vazal SAD u funkciji kontrole zapadnog pročelja Evroazije.

A da je „stara dama“ u stvari „tigar od papira“, sasula joj je u lice, psujući je u kontekstu kreiranja ukrajinske krize početkom februara 2014. godine, Viktorija Nuland. Podsećanja radi: radi se o osobi koja je tada bila visoki američki funkcioner – pomoćnik državnog sekretara. Iako je njena sočna, kočijaška psovka imala sasvim drugačiji smisao, u vezi sa statusom EU suštinski je bila duboko u pravu.

Izgleda da tako misle i u Vašingtonu: spekuliše se da će deceniju kasnije ponovo zauzeti istu poziciju. Rusofobni „jastrebovi“ ponovo lete, a Evropi kako bude.

Šta je, uopšte, Evropa?

 

Budući opčinjeni Evropom, odnosno nametnutom percepcijom Evrope, mnogi se ne pitaju šta je ona stvarno. Da li je ikada bila ono o čemu se učilo u školama i na fakultetima, pisalo u knjigama i novinama? I šta je ostalo da važi danas, kada je duboko podeljena, zavađana i zaraćena?

Ili je veći deo toga bilo iluzija Evrope, naročito onog dela koji čini EU, za koju je uvek servirano da je pomirena, blistava, uređena, normirana, organizovana, bogata? Takva Evropa postala je etalon, standard svega što valja, što je vredno i za ugled. Nije li to simulakrum?

Iako se čini da je o njoj sve poznato, samo poimanje Evrope i dalje je ostalo nejasno. Kada se kaže Evropa, podrazumevaju li svi isto ili se i tu radi o serviranom postmodernom raspojmljivanju i pojmovnoj zbrci? Odakle dokle se prostire Evropa i da li je ono što je ustaljeno i prihvaćeno ujedno i tačno? A šta je nekadašnja, sadašnja i buduća geopolitička Evropa? Hoće li je podeliti neki novi limes, koji će odrediti sa koje strane će biti „imperija Evropa“, a sa koje „varvarska Evropa“ koja i neće biti Evropa? Možda će to pre biti nešto slično „sanitarnom kordonu“?

O Evropi se učilo da je kontinent i da se pruža od Atlantika do Urala. Tim redom. Ali, zašto od zapada prema istoku? Zar nije logičnije od istoka prema zapadu, od Urala do Atlantika? U tom slučaju, na prvom mestu je pojam iz Rusije, dok je tek na drugom pojam koji pripada Zapadu, a to zapadnocentričnoj nauci (i politici) nije padalo na pamet da dozvoli.

Uostalom, prema geografskoj definiciji, Evropa i ne bi trebalo da je kontinent. Upravo suprotno – sa Azijom je spaja ne tako visoka, više od 2.000 km dugačka planina Ural i na jugu prostrana, prohodna ravnica, koja se, štaviše, naziva „Vrata naroda“. U stvari, Evropa je jedno veliko poluostrvo (10,5 mil. km²) pravog kontinenta Evroazije (54,8 mil. km²).

Zapad bi rado da Evropa bude ono šta on odredi. I dokle može da se prema istoku frontijerski proširi – do Dnjestra, Buga ili Dnjepra. Međutim, problem je Rusija.

Uvek ta Rusija! Jer ona je i sa istočne strane Urala, čak veći deo. Dakle, neporecivo je da Rusija jeste (i) evropska zemlja, ali onda se Evropa prostire od Pacifika do Atlantika.

Stoga je Zapad u problemu: bila bi to isuviše ruska Evropa. Rešenje se traži u nekoj novoj „gvozdenoj zavesi“, tako da ne-ruski ostatak Evrope bude obuhvaćen granicama EU. Takva EU, bez obzira na to što neće biti do Urala, slavodobitnički će se samoproglasiti (to već čini) za Evropu u celini. Eh, samo kada bi se još nafta, gas, voda i ostali prirodni resursi i dalje mogli uzimati od te amputirane Rusije.

Iluzije o Evropi integralne kulture i civilizacije

Često se čuje da Evropa jeste poseban kontinent, ali ne zbog geografije, već zahvaljujući jedinstvenoj tradiciji i istoriji, integralnoj kulturi i civilizaciji, evropskoj ideji i vrednostima – sve to, naravno, u pozitivnoj konotaciji. Međutim, Evropa nema iskustvo jednog, celovitog nasleđa, naročito ne usaglašenog shvatanja i tumačenja istorijskih događaja. Naprotiv! Takođe, nikako se ne može reći da postoji evropski kulturno-civilizacijski identitet, već oštra podela i sučeljenost duž aproksimativnih religijskih granica. O različitim viđenjima šta su to evropska ideja (i da li uopšte postoji?) i evropske vrednosti da se i ne govori.

Ne mogu se osporiti velika evropska dostignuća u oblasti religije, nauke, književnosti, slikarstva, ekonomije, saobraćaja, kvaliteta života i drugog, ali to su prvenstveno zasluge posebnih nacija, organizacija i pojedinaca, a manje Evrope kao celine. S druge strane, Evropa u sopstvenom „dvorištu“ baštini i glad, siromaštvo, bespoštedne borbe za prevlast, krvave građanske i verske ratove, oružane sukobe svetskih razmera, surove eksploatacije, masovne progone, represivne sisteme, pogubne ideologije, koncentracione logore, gasne komore, jame i srbosjek.

Evropljani ne bi trebalo da se prave nevešti i zaboravni: njihove „vrednosti“ su i masovno istrebljenje domicilnog stanovništva čitavih vanevropskih kontinenata, surovost konkistadora, uništenje mnogih starih civilizacija, lov na ljude i trgovina robovima, belgijski kralj Leopold Drugi…

Zahvaljujući viševekovnoj pljački i eksploataciji prirodnih bogatstava osvojenih prekomorskih zemalja, kolonijalizmu, neokolonijalizmu, imperijalizmu, intervencionizmu, državnim udarima i postavljanju marionetskih vlasti „ćemerili su blago“ i razvijali evropske metropole koje zahvaljujući tome još uvek blistaju i deluju privlačno fasciniranim potomcima nekadašnjih afričkih, azijskih, istočnoevropskih i balkanskih okupiranih podanika.

Takvom parazitiranju je došao kraj. „Car je go“ i ukrajinska kriza je to samo obelodanila, a Nulandova, iako vulgarna, bila je krajnje iskrena u vezi s uticajem EU. Paradigmatično je da Nemačka, njena vodeća članica, deluje tragikomično kada ne sme da bilo šta pita niti o miniranju Severnog toka, njene energetske žile-kucavice, niti o tome čega ima i šta se događa u Ramštajnu, simbolu njene okupacije. Šta onda očekivati od Poljske, Rumunije, Češke, Moldavije ili „pribaltičke trojke“, koje prednjače u rusofobiji i bez pogovora izvršavaju poverene ukrajinske „domaće zadatke“, mada su u suprotnosti sa elementarnim strateškim nacionalnim interesima.

Ali, to ne treba da čudi. Njihove političke i druge elite odgajane su u američkim inkubatorima.

(RT Balkan)