Dok Francuska gori, dok policija tuče novinare, prska ih suzavcem u oči, hapsi stotine građana i guši proteste širom zemlje – iz Crne Gore i regiona muk. Nema saopštenja, nema osuda, nema reakcija.
Isti oni koji svakodnevno drže moralne lekcije i kojima je Aleksandar Vučić jedina i vječna meta, sada ćute kao zaliveni. Ni DPS, ni njihova satelitska opozicija, ni mediji pod njihovom kontrolom, ni dobro poznate NVO – niko se nije usudio da digne glas protiv Makrona i brutalne represije francuske policije.
A zašto? Zato što njihova “principijelnost” vrijedi samo kada se radi o Srbiji i o njenom predsjedniku Aleksandru Vučiću. Tada su svi hrabri, tada grme saopštenja, tada se puni naslovi i kolumne brane “demokratiju”. Ali kada isti ili gori prizori dolaze iz Pariza, onda nastaje tišina.
Isto važi i za njihove kolege iz Srbije – spremni su na sve da napadnu sopstvenu državu, ali da se usude da osude Makrona i Francusku? To ne smiju ni da pomisle.
Licemjerje je ogoljeno. Kada se nasilje dešava na ulicama Beograda – to je tema broj jedan. Kada se nasilje dešava na ulicama Pariza – tada se pravi da ga nema.
Opozicija, NVO sektor i njihovi medijski megafoni pokazali su još jednom da im nije stalo ni do demokratije, ni do slobode medija, ni do ljudskih prava – već samo do toga da po svaku cijenu napadaju Srbiju i njeno rukovodstvo.
Čemu čuđenje što je muk i tišina? Pa naravno da će biti tako, jer su oni svi na istom zadatku rušenja pravoslavlja i srpstva, pa samim tim i Srbije i njene vlasti kao temelja koji povezuje i jača srpski svijet: od vodećih zemalja EU, pa do domaćih konvertita i sorošoida raznih boja. Sve su to sluge duboke države koja se nakon pobjede Trampa, iz USA preselila u EU. Ali su se zajebali svi zajedno, vjetar sa istoka se zaustaviti ne može!