MILOJKO
Piše: Emilo Labudović
„Milojko, Milojko,
S opanci si šik
Svi te volu kad na sliki
Prikažeš svoj lik“!
(Rokeri s Moravu)
Govorio mi je moj pokojni đed Mihailo, bistar i otresit seljak, bez škole a sa bezbroj „diploma“ koje se, krvlju i znojem, stiču na univerzitetu života, da se po fizionomiji može prepoznati pola ljudskog karaktera. Ona druga polovina, tolkovao je on, skrivena je zavjesama iskustva, lukavosti, mimikrije i zacrtanim ciljevima do kojih se dolazi ovako ili onako, često i preko leševa. A da bi se spoznao taj dio ljudskog karaktera potrebno je sa tim čovjekom „pojesti tovar soli“, što, manje – više, znači provesti čitav život.
Pošto sa individuom o kojoj će biti riječi, a riječ je o svima znanom Milojku, nemam namjeru da provedem ni minuta a kamoli život, usresredio sam se na onu prvu, vidljivu stranu, njegovog karaktera. Suočen sa činjencom da nemam kako „školu“ đeda Mihaila tako ni odgovarajuća znanja iz oblasti psihologije, obratio sam se starom prijatelju, psihijatru sa bezbroj domaćih i stranih sertifikata i direktoru jedne od najeminentnijih institucija te vrste još u bivšoj Jugi. Nevoljno, doduše, jer čitav život „skenira“ samo svoje pacijente tražeći im lijek za nevolju, pristao je da mi da svoje viđenje karakterizacije pomenutog, uz ograničenje da je, ipak, riječ o analizi lika na osnovu fotografija i video – zapisa
(„svi te volu kad na sliki prikažeš svoj lik“). NJegovo „viđenje“ prenosim ad literam.
„Lice ovog čovjeka, narodski karakterisano kao ‘lisičje’, odaje ličnost spremnu na akciju, velikog enertetskog potencijala i veoma komunikativnog. NJegovi ciljevi su njegovi apsolutni prioriteti i za njih je spreman da žrtvuje mnogo toga, naročito druge. Posjeduje veliku moć manipulacije i ukrivanja tragova, velikodušan je u obećanjima koja nijesu utemeljena na njegovim rizicima, i nema toga stava za koji bi zalegao i branio ga po svaku cijenu. Sposoban je da prepozna prepreke na svom putu i ni jedan način da ih zaobiđe nije mu stran. Majstor je za neočekivano, ali uvijek na štetu pretpostavljenih očekivanja i „očekivaoca“. Nemilosrdan prema potčinjenim, a vrlo ponizan i uslužan prema nadređenima“ (kraj citiranja).
Moram da napomenem i to da je ovaj renomirani psihijatar čovjek toliko duboko zašao u nauku i svoj posao da uopšte nije imao pojma o kome je riječ prije nego sam mu to, na kraju svega, rekao. I nije mu bilo pravo, jer ne želi da zalazi u svakodevni politički glibež, ali… drug je drug i dug je dug. I sam priznajem da sam mu uputio molbu više da bih provjerio neke svoje opservacije na „najboljeg đaka najgoreg profesora“ i da konačno razbijem i poslednju iluziju o, ako ne ljudskom a ono makar političkom, poštenju i doslednosti „crnog Milojka“.
Politička, a i ona druga, Crna Gora, ovih dana, osim na odavno nezapamćenom avgustovskom žaropeku, roštilja se očekujući „bijeli dim“ iz Milojkovog kabineta u kojem mu, čuje se ovih dana, već potpiruju pod nogama. „Još nije umrlo poštenje“, rekao bi jedan moj ispisnik, ali uopšte ne sumnjam da će Milojko i tu vatru ugasiti. Jer dok mu je njemu sličnih (Ibrahimage koji je još od turskog zemana uza svaku vlast, Alekse koji je vazda za pošteno, pa ko koga zajebe, onog Đeljošaja koji je već zacijepio „svoje“ pa mu je svejedno koliko će mu se dati, i ostalih prišipetlji) on će bespogovorno izvršiti nalog nadređenih mu ambasada.
„Da se Vlasi ne bi dosjetili“, ZBCG će dobiti „ponudu koja se odbija“, čime će Milojko, poput Pilata, oprati ruke od zločina nad demokraskim izborom naroda kojem će biti na čelu. Tako će i vuk (Milojko) biti sit, a i ovce (narod) će biti na broju, mada ga je, popis će to samo potvrditi, sve manje. A da zabašuri stvar i stiša ionako utihle strasti namučenog i bezbroj puta prevarenog naroda, Milojko će uzeti iz jednog i usuti u drugi vagan ili će zajmiti preko granice, jer će sve to jednog dana, kad Milojko, poput Darka, Ranka, Mila i brojnih drugih, bude daleko i brčkao se u bazenima narodnog znoja, sinovi i unuci tog istog naroda vraćati uz pozamašne kamate. Ko preživi, sjetiće se ovoga.