Milatović i Spajić kao novi Milo i Milo
Piše doktor političkih nauka, Vladimir Pavićević
Prvo je Jakov Milatović dao ostavku na funkcije u vladajućem Pokretu „Evropa sad” (PES). Ostavku je obrazložio time da način rada pokreta odudara od obećanja koja su proklamovana prilikom njegovog osnivanja. Istoga dana su u PES-u konstatovali Milatovićevu ostavku i poručili mu da je dobro što je shvatio da je vreme da napusti pokret. Zamerili su mu što je do sada radio na ličnoj promociji umesto u interesu građana.
Nešto kasnije toga dana iz „Evrope sad” isključen je Andrej Milović, član Predsedništva pokreta i ministar pravde u Spajićevoj vladi. Evidentirano je i da Radinka Ćinćur, poslanik koja je izabrana na izbornoj listi „Evrope sad”, više nije deo organa tog pokreta. Konstatovano je i to da su raspušteni lokalni odbori u Podgorici i Baru. Do kraja dana su se samo nizale slične informacije tako da je i najupućenijima u delovanje političkih stranaka u Crnoj Gori postalo teško da prate ko je sve ostao, a ko više nije u PES-u, a naročito šta se zaista dešava iza kulisa.
Lavinu je svojom ostavkom na funkcije u Evropi sad ciljano pokrenuo Jakov Milatović. Dva su osnovna i uzajamno povezana razloga za takvo njegovo delanje.
Prvi razlog se tiče veoma vidljivog slabljenja uticaja Jakova Milatovića u pokretu čiji je jedan od osnivača. Najjednostavnije i najpreciznije rečeno – Jakov je izgubio uporišta koja je imao u PES-u. Njegov autoritet u organizaciji u kojoj je bio zamenik predsednika je do te mere oslabljen da bi u zamišljenoj borbi između njega i Spajića oko prevlasti u pokretu Spajić bio ubedljivi pobednik.
Ovaj razlog nas odmah upućuje i na sledeći. Pošto nije mogao da računa na preuzimanje PES-a Milatović je počeo da razmišlja o formiranju nove političke organizacije u okviru koje bi on suštinski, a možda i formalno, bio najjači autoritet. Njegova ostavka u „Evropi sad” znači kraj formalne političke povezanosti sa Spajićem i svim drugim ljudima koji su ostali u pokretu, ali ona znači i najavu da se neće dugo čekati na osnivanje nove, Milatovićeve stranke.
Namera Jakova Milatovića bila je i da svojom ostavkom inicira cepanje pokreta, koje bi značilo da bi pojedini članovi i funkcioneri, a pre svega odbornici i poslanici, mogli da napuste Spajića i da se priklone novom Milatovićem političkom projektu. To se upravo dešava sa većinom odbornika PES-a u podgoričkoj skupštini, koji su najavili odvajanje od dosadašnje strukture i formiranje novog odborničkog kluba.
Tri refleksije je posebno važno evidentirati u kontekstu Milatovićeve ostavke u PES-u baš u ovom trenutku.
Prvo, Spajić će nakon ovog Milatovićevog poteza biti slabiji. Taman kada su se za Spajićevu vladu jasno vezivali vidljivi rezultati poput dobre organizacije popisa stanovništva, stabilizacije političkih prilika ili daljeg rada na popravljanju životnog standarda građana povećanjem minimalnih penzija na 450 evra, Jakov je osmislio i izveo težak udar pre svega na autoritet Milojka Spajića kao predsednika vlade.
Eventualnim formiranjem nove političke formacije u kojoj bi bila važna reč predsednika države proširio bi se savez onih aktera kojima je cilj da drastično umanje Spajićeve uticaje u crnogorskoj politici. Predvodnik tih opcija koje su zauzele pozicije kontra Spajiću do sada je bio Dritan Abazović. Sa Milatovićem će taj front političkih opcija svakako postati još snažniji i uticajniji.
Drugo, Milatovićev potez se već sada u pojedinim komentarima ocenjuje kao makijavelistički. Argumentacija za ovakav sud je sledeća – ako je formiranjem Spajićeve vlade Crna Gora zaista krenula u stabilizaciju političkih prilika, razlozi koje je naveo ne mogu se smatrati opravdanim da Jakov Milatović postavlja ovako teške prepreke na tom putu. Najkrupnija prepreka bilo bi organizovanje prevremenih parlamentarnih izbora kao posledica krize u koju bi se ušlo cepanjem PES-a.
Argument je moguće razviti dalje sve do tačke koja podrazumeva da u ovom slučaju Jakov Milatović nije vođen opštim interesom, već suprotno tome – da je pre svega razmišljao kako da čineći štetu „Evropi sad” obezbedi što bolju startnu poziciju svojoj novoj političkoj opciji. Partikularni interes Milatović je u svom delanju postavio kao najviši. A to nije moguće opravdati naročito kada Jakov deluje sa pozicije predsednika države, koja je po svojoj prirodi integrativna i nalaže rad za dobro svih.
Treće i verovatno najzanimljivije najvećem broju istraživača aktuelnih prilika crnogorske politike odnosi se na već nekoliko puta javno saopštenu dilemu oko toga jesu li Milojko i Jakov novi Momir i Milo. Analogija je nalagala da se Milojko smatra novim Milom, a Jakov novim Momirom. U Milatovićevoj napomeni da je Momir Bulatović uzor državnika mnogi su uočavali volju samog Jakova da se u svom političkom delanju naslanja na Momirov put.
Kao što to najčešće biva oko najvećeg broja pitanja u politici i društvu, i u ovom slučaju je sve mnogo kompleksnije. Milatovićev udar na Spajića nam govori da u njegovoj politici nema mesta naivnosti koju smo s vremena na vreme mogli da uočimo kod Momira Bulatovića. Štaviše, deluje da sudeći po kriterijumu praktičnosti i pragmatičnosti u politici, Jakova pre možemo da poredimo sa delanjem Mila Đukanovića. Otud bi, barem za sada, primerenije bilo da Milojka i Jakova tretiramo kao novog Mila i Mila.
To ne znači da su bilo Milojko, bilo Jakov, danas doktrinarno bliski Milu. Ova refleksija se isključivo odnosi na tehnike i metode kojima se njih dvojica, kao predstavnici nadolazeće generacije političara, služe u bavljenju javnim poslovima zajednice.
Još je jedna napomena veoma korisna. Najsnažnije uporište Jakov Milatović danas ima u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj Srpske pravoslavne crkve. On je, jednostavno rečeno, viđen kao političar koji je neuporedivo bolje od svih drugih prihvaćen u mitropoliji. S obzirom na to da Srpska pravoslavna crkva i njena Mitropolija crnogorsko-primorska imaju najveći ugled i autoritet u društvu u Crnoj Gori, ovo će, takođe, biti jedna od relevantnih determinanti za dalje procese i u društvu i u politici u Crnoj Gori. Jakovu svakako najpreča.