Megalopolis i Tramp

Piše: Slobodan Vladušić

 

Neposredno pre početka ruske Specijalne vojne operacije u Ukrajini, ugledni američki profesor Džon Miršajmer izrazio je čuđenje američkom spoljnom politikom, koja je preko Ukrajine eskalirala odnose sa Rusijom, iako je Kina, a ne Rusija, ključni američki rival. Na taj način je Amerika, po mišljenju ovog profesora, povezala Rusiji i Kinu umesto da ih razdvoji. Sa aspekta međunarodne politike, ova razmišljanja su zaista tačna, ali mi se već tada učinilo da Miršajmer nije razumeo jednu stvar, a to je da eskalacija odnosa sa Rusijom ima veze sa unutrašnjom, a ne sa spoljašnjom politikom Amerike.

Naime, upravo je Rusija, a ne Kina, krucijalna prepreka u dovršetku revolucionarnog preobražaja Zapada u Megalopolis.

O kakvoj se revoluciji tu radi? Civilizacija Zapada je, makar teoretski, bila utemeljena na hrišćanstvu, humanizmu i demokratiji. Ona je raspolagala srednjom klasom, manje-više homogenom, koja je iznutra stabilizovala društvo, dok je spolja predstavljala/reklamirala „kapitalizam sa ljudskim licem“ pred komunizmom tokom Hladnog rata. Međutim, negde krajem sedamdesetih godina prošlog veka, osećajući da komunizam nije više realna opasnost, zapadne oligarhije donose odluku da stvore jedno potpuno drugačije društvo, kako bi uvećali svoj profit i osigurali svoju moć.

„Nova normalnost“

Sve počinje, što nikada ne treba zaboraviti, od akademskih krugova. Najpre se pojavljuje teorija postmodernizma koja društvo deli na nasilnu „većinu“ (čiji je simbol beli muškarac, hrišćanin i heteroseksualac) i ugnjetavanje „manjine“ (svi ostali identiteti) kako bi se na ovaj način stvorili preduslovi da se privilegije date „manjinama“ predstavljaju kao izraz pravde, a ne kao narušavanje sistema meritokratije.

U sledećoj fazi, dotadašnje američko melting pot društvo počinje da se cepa, prateći linije polnih (muškarac/žena), seksualnih (homoseksualci/ heteroseksualci), rodnih i rasnih razlika.

Ova fragmentarizacija društva na socijalne grupe, koje se međusobno suprotstavljaju i bore za privilegije, potrebna je oligarhiji kako bi onemogućila klasno grupisanje ljudi u vremenu u kome, usled dislokacije preduzeća u Kinu i druge zemlje, srednja klasa počinje polako da siromaši, dok oligarhija postaje sve bogatija.

Uključivanjem pojma „postdemokratije“ u javni prostor, oligarhija je pripremala ljude na „novu normalnost“, po kojoj su političke partije smenjivi servisi oligarhije, koji se brinu o njenim parcijalnim interesima, a ne o interesima većine koja je za njih glasala (eto zašto danas postaje normalno da partije koje dolaze na vlast sa velikim većinom glasova za manje od 100 dana postaju rekordno nepopularne).

Cena život

Sledeći pojam koji Megalopolis ubacuje u javni prostor je „posthumanizam“. Putem njega, građani se podučavaju da svaki ljudski život, ne samo da nije više izuzetan, već je i štetan, jer utiče na zagađivanje planete ili previše košta. Zato se sada u akademskim krugovima rutinski pojavljuju ideje o istrebljivanju ljudske populacije kako bi se sprečila navodna ekološka katastrofa (Patriša Mek Kormak sa Kembridža) ili zahtevi da japanski penzioneri izvrše masovno samoubistvo kako ne bi opterećivali penzioni fond (Jusuke Narita sa Jejla).

Kome ovo nije dovoljno neka se upozna sa dvoje „filozofa“ sa univerziteta Kanbera, koji traže da se dozvoli post-natalni abortus (likvidiranje beba), jer bebe, po njima, još uvek nisu ljudi.

Ukratko, pretvaranje (nacionalnih) država u Megalopolis, znači da humanističku državu u kojoj živi manje ili više homogen narod, zamenjuje multinacionalna kompanija u kojoj radi atomizirana i nepovezana masa biočestica (otuda neograničeni uvoz imigranata). Dok je u državi život svakog čoveka vrednost, makar teorijski, u kompaniji je život čoveka trošak, a poznato je da svaka ozbiljna kompanija neprekidno nastoji da sreže svoje troškove: otuda se u Megalopolisu kontinuirano olakšava izvođenje eutanazije, kako bi se oni, čiji život više košta, nego što se od njega ima koristi, mogli legalno srezati.

Idealni građanin

Tako dolazimo i do idealnog građanina Megalopolisa: to je mlada biočestica koja nema nikakve veze sa svojim roditeljima, niti ima bilo kakav određeni kolektivni ili lični identitet; ona je posvećena ispitivanju sopstvenog identiteta, koji je fluidan i nesiguran, pa ga zato menja, šetajući se kroz galeriju rodnih identiteta kao kroz šoping mol: sve se može kupiti, jer se sve može i odbaciti.

Ovaj nestabilni identitet dovodi do mnoštva trauma, samo što Megalopolis biočesticu uči da su i traume deo identiteta, a ne ono što treba da se prevlada.

Tako biočestica ostaje krhka, fragilna, usredsređena samo na sebe (na svoje traume i svoj fluidni identitet) i za nju ne postoji drugi svet osim onoga koga vidi preko proizvoda industrije zabave, odnosno mainstream medija. To znači da ideologija i informacije zamenjuju nekadašnje humanističko znanje, koje je odbačeno pod izgovorom da je opresivno prema „manjima“, jer u potpunosti pripada navodno zlom belom muškarcu, hrišćaninu i heteroseksualcu.

Ovako nemoćna biočestica zaista ne može da ugrozi vlast finansijske manjine (oligarhije) i sa te strane, problem je zbilja rešen. Međutim, isto tako važi i to da sa ovakvim biočestima pod komandom, oligarhija ne može da se suprotstavi silama u nastajanju, koje ne teže da degradiraju/škartiraju sopstvenu populaciju, već da je, sasvim suprotno, unaprede.

Slabosti Amerike

Trampovu pobedu treba zato posmatrati u kontekstu Megalopolisa. Ona znači tri stvari: prvo, da u Americi postoji značajan deo oligarhije koji je shvatio da Megalopolis nije izraz snage Amerike, već njene slabosti. Drugo, za Trampa je glasao iznenađujuće veliki broj pripadnika takozvanih „manjina“ koje sebe više ne vide kao „manjine“ (koje tradicionalno glasaju za demokrate), nego, pre svega, kao klasno povezanu grupu ljudi koju ujedinjuje osećanje da za sve njih u Megalopolisu više nema mesta, bez obzira da li su beli, crni, hispano, muški, ženski i slično. Iz tog razloga, oni su se okrenuli Trampu koga vide kao alternativu Megalopolisu.

Dakle, bez obzira što je već dugo vremena Megalopolis imao monopol u visokom školstvu, medijima, te industriji zabave, on ipak nije uspeo da preoblikuje većinu Amerikanaca u pokorne biočestice. To je i razumljivo, jer osećanje ljudi da, vremenom, žive sve lošije i lošije, a da u tome ne vide neki viši cilj, mora da izazove reakciju, čak i tamo gde je ideloška propaganda Megalopolisa najjača, a to su univerziteti (setimo se, sada već zaboravljenog pokreta „Okupirajmo Menhetn“ i ugušene Sandersove, socijalne linije Demokratske stranke, koja je bila suprotstavljena Megalopolisu).

Stoga i ne treba optuživati Kamalu Haris da je bila loš kandidat: stvar je prosto u tome da je Megalopolis došao do one tačke kada postaje jasno da on ljudima nudi uglavnom tri stvari: abortus, promenu pola, i eutanaziju, dok im za uzvrat uzima sve ostalo.

Razlozi zašto je Tramp pobedio na predsedničkim izborima su jasni: međutim, nije jasno šta će se događati dalje sa Trampom i Megalopolisom. Demokrate, očišćene od socijalnih, klasnih ideja, postale su servis antihumanističkog Megalopolisa, pa su kao takve imale prevashodno ideološki razlog da eksaliraju sukob sa Rusijom, budući da je Rusija bila ali i dalje jeste evropska civilizacijska alternativa Megalopolisu. To objašnjava zašto su evropske partije koje se suprotstavljaju Megalopolisu raspoložene za normalizaciju odnosa sa Rusijom.

Hrabri i razumni potezi

Tramp ovaj ideološki imperativ svakako nema, ali možda ima geopolitički imperativ. Međutim, u tom slučaju bi i dalje važila primedba da američki okret ka Pacifiku (Kini) treba da prati i okret od Rusije, što znači uspostavljanje neke vrste kompromisa koja bi Rusiju učinila neutralnijom u odnosu na Kinu. U suprotnom, Amerika bi i dalje bila prinuđena da svoje resurse troši na dva fronta, kao i za vreme Bajdena. Preopterećena imperija bi tako nastavila da živi i pod Trampom, a negativne posledice njene preopterećenosti i dalje bi se negativno odražavale na kvalitet života Amerikanaca.

Samim tim, poverenje koje je Tramp dobio od američkog naroda bilo bi proćerdano, čime bi se uspostavili uslovi za politički povratak Megalopolisa.

Ako Tramp ima ideju da Ameriku oslobodi imperijalne preopterećenosti Megalopolisa, (koji je preko imperije širio svoj antihumanistički koncept i na teritorije „saveznika“) onda će verovatno morati da taj diskontinuitet izvede ne samo u spoljašnjoj, već i u unutrašnjoj politici, a to znači povratkom na humanističke osnove države i homogenizaciju stanovništa, koje bi moglo da prihvati preobražaj imperijalnog Megalopolisa u Ameriku, koja je deo multipolarnog sveta. Da li će u tome uspeti, mislim da niko u ovom trenutku ne zna.

U svakom slučaju, Srbija, kao zemlja koja je i dalje pod velikim pritiskom Megalopolisa, trebalo bi da iskoristi ovo povlačenje Megalopolisa, te da načini neke hrabre i razumne poteze u procesu resuverenizacije, pre svega u obrazovnoj, kulturnoj i medijskoj sferi u kojoj se oblikuje svest ljudi.

Prostor za to se sada otvorio i treba ga pametno iskoristiti.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)