Mediji ništavila

0

Piše: Slobodan Antonić

Pucanj koji je označio početak hajke na Nacionalnu čitanku došao je sa N1 – tog istinskog „javnog servisa autokolonijalne Srbije“ (ovde 117). Tamo je, već drugog dana školske godine, objavljen TV prilog pod naslovom: „Nacionalna čitanka ili ‘dresura za to kako se postaje Srbin'“.

Autor priloga bio je Miodrag Sovilj, čiji je novi angažman na N1, nedelju dana pre, svečano najavljen kao „doprinos daljem jačanju poverenja koje naši gledaoci imaju u N1 kao izvor pouzdanih informacija“. Posebno je tada istaknuto da je Sovilj „diplomirao novinarstvo na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu“ – dakle, kod Dinka Gruhonjića. Odličan izbor!

I, šta nam o nacionalnim čitankama kaže N1 kao „izvor pouzdanih informacija“? Čitanke još nisu stigle u škole, jer nisu odštampane, pa se ne zna tačno šta tamo ima. Ali, to ne sprečava N1 da o tome što ne zna napravi opširnu reportažu.

„Najavljenih čitanki još nema“, kaže Sovilj, „samim tim, ne zna se ni šta će u čitankama pisati“, međutim, „spekulacije o potencijalnom sadržaju podelile su javnost“.

Već u prvom koraku vidimo kako se prosto izmišlja nekakva „podeljena javnost“, koja „spekuliše“ šta ima u čitankama. Niko o tome pre ovog nije ništa „spekulisao“, niko nije bio „podeljen“ – kad se čitanke pojave, onda ćemo videti šta tamo piše, pa ćemo se ako treba i „deliti“.

Jasno je, međutim, da N1 ovim izmišljanjem fantomskih „spekulacija“ u istom trošku ih zapravo proizvodi – tipičan performativni govor.

Pitanje koje Sovilj kao glavno postavlja glasi: „Kako deca koja tek uče da napišu slovo ‘A’ mogu da se upoznaju sa filozofskim konceptom nacionalnog bića?“ Pitanje je naravno lažno. Ono sugeriše da srpskom prosvetom vladaju nekakvi nacionalistički ludaci koji sirotim prvacima hoće da utuve nešto sasvim neprimereno njihovom uzrastu.

Iz svog višedecenijskog prosvetnog iskustva znam da su srpskim školstvom zbilja harali različiti fanatici – od onih koji su deci u obdaništu uvodili seksualne pakete, do onih koji prebrojavaju koliko ima žena u predavanjima iz antičke ili srednjovekovne filosofije.

Ali, nikada nisam sreo nekog ko želi prvake da nauči šta je „filozofski koncept srpskog nacionalnog bića“. Verovatno da je do mene – ne bi valjda lagao medij koji za sebe skromno kaže da je „izvor pouzdanih informacija“?

Odgovor na postavljeno mudro i objektivno pitanje Sovilj je potražio samo od Srđana Miloševića, kolumniste „Peščanika“ čuvenog po tvrdnji da je spomenik Nemanji ni manje ni više nego „opredmećenje mentalnog stanja koje je zazivalo Veliku Srbiju“. Veliki spomenik = Velika Srbija – oštroumno zar ne? (o tome sam pisao ovde).

Ni ovaj naš znalac naravno da nije video šta piše u nacionalnoj čitanci, ali je Sovilju i gledaocima N1 odmah objasnio da će ona „voditi samo

gajenju osvetničke kulture u Srbiji zbog frustracija izazvanih ratovima devedesetih“.

Miloševiću je ovaj nastup bio malo, pa je odmah seo i napisao članak za „Peščanik“. Tu je objasnio da se u Srbiji neguje „narativ o žrtvi“, kao i „ideja da Srbi jedini na Balkanu nisu ostvarili pravo na nacionalno ujedinjenje“. Iako još uvek ne zna šta tačno tamo piše, vidovit je Milošević, „nema nikakve sumnje da će nacionalne čitanke biti samo još jedan servis izgradnje i delovanja nacionalnog identiteta u pomenutom pravcu“.

Ono što „Peščanikov“ autor još predskazuje jeste da će srpska deca, zbog nacionalnih čitanki, razviti „nerazumnu (patološku) pristrasnost prema svojoj grupi“, zbog čega će odbijati da se suoče sa srpskom zločinačkom prošlošću: „To je situacija uporediva, primera radi, sa odbijanjem potomaka pojedinih nacističkih zločinaca da se suoče sa istinom o svojim očevima ili dedama, koji i dalje za njih ostaju ništa drugo do voljene tate i deke“.

Drugi razljućeni komentator, Slobodan Beljanski, objavljuje na „Peščaniku“ tekst pod naslovom: „Nacionalni bukvar ili bukvar nacionalizma“. Treba li reći da ni Beljanski nije imao u rukama NČ, ali da i on zna šta tamo stoji, zbog čega je sada izuzetno ljut i povređen: „Lako je pretpostaviti“, piše komentator „Peščanika“, „da nacionalna čitanka neće biti ništa više od čitanke nacionalizma, neka vrsta obaveznog vojnog roka u školama, posvećenog mentalnom muštranju – (…) novi udžbenik nadmenosti, arogancije i odvikavanja od objektivnosti“.

Štafetu je od „Peščanika“ dalje preuzela „Al Džazira“, gde je tekst Dragana Bursaća izašao pod naslovom: „Srpski nacionalni bukvar, priprema najmlađih za nove osvajačke ratove Srbije?“. Pogađate – ni Bursać nije video NČ. Ali, i on zna da je „jedini pravi cilj ovakvog ‘udžbenika’ strukturalno trovanje najmlađih kroz obrazovni sistem u kome se kreiraju nove dogmatske nacionalističke generacije“.

Srpska deca će da čitaju NČ, predviđa Bursać, pa će „u najboljem slučaju da završe kao ideološki diletanti i poslušnici srpskog sveta“, a „u onom gorem slučaju, to su budući pripadnici Crvenih beretki ili ‘Škorpiona'“ – „srpsko meso za nekakve ratove u kojima bi ista ta Srbija, po ko zna koji put, gospodarila tuđim zemljama, narodima i teritorijama“.

„O posledicama uvođenja nacionalne čitanke u školski sistem tek će se pričati“, završava svoju proročku viziju kolumnista „Al Džazire“, „ali već sada možemo kazati da se Srbija i te kako priprema za neku vrstu rusifikacije i da će slijedom stvari opet iskazati potrebu da širi teritorije – (…) zloupotrijebljena djeca koja se danas odgajaju u tom duhu bit će ideološki, ali i terenski vojnici u tim opasnim, nehumanim nakanama“.

Svoj doprinos, dakako, nije mogao da ne da i Kišjuhas. „Umesto da (deca – S. A.) kritički razmatraju i preispituju tradiciju, istoriju, književnost“, tvrdi on – iako i sam kaže da nema pojma šta u njima piše – „izvesno je da će najnoviji udžbenici biti u funkciji nacionalističke propagande, odnosno apdejtovani priručnici za pumpanje nacionalizma“. „Nacionalna čitanka je refleksija nacionalne frustracije“, ukazuje se našem ekstrasensu, „još jedno drobljenje na temu Srbije kao večite žrtve raznih nepravdi, umesto otvaranja tema o odgovornosti i krivici“.

Tako se u tekstovima ovih finih ljudi, a pred knjigom koju uopšte nisu videli, pojavljuje upravo ono što im je u glavi – baš kao kod Roršahove mrlje – mučenje dece filosofijom (Sovilj), grozomorni srpski nacionalizam (Beljanski), večna srpska krivica (Kišjuhas, Milošević), Srbi sedaju u ruske tenkove i pucaju na sve što se kreće (Bursać)…

A možda oni, na osnovu ranijeg iskustva sa srpskim udžbenicima, naslućuju šta će u NČ da piše – pomisliće neka dobra duša. Ne, i ranije su pričali napamet, to sam se lično osvedočio u slučaju udžbenika biologije.

Biljana Stojković („Dabrica“) ubacila je u program iz biologije za 8. razred obavezu da učenici uče polove i rodove, kao i društvene aspekte hetero/homo/trans seksualnosti – gradivo koje je prvenstveno sociološkog, a ne biološkog karaktera. Pisci udžbenika, biolozi po struci, snalazili su se kako su znali i umeli, pa smo tako dobili udžbenike koji su, kada je reč o ovoj temi, sadržali brojne netačnosti i proizvoljnosti.

Kada je pak ZUOV pokrenuo reviziju ovih udžbenika, podigla se ista ova kuka i motika kao danas sa NČ. Kako sam detaljno pokazao ovde, niko nije znao šta tačno piše u udžbenicima biologije, niti je za to uopšte mario. Ali, svi su namah zagraktali kako se crkva meša u obrazovanje i kako će odvratna SPC sutra da baca na lomače jadne biologe, Darvina, dabrove i pticu dodo… (Kišjuhas: „Školske lekcije ubuduće će zvučati ovako: Sveti Sava otkrio struju, Sv. Sava čamcem oplovio planetu, Sv. Sava izlečio kovid–19…“).

Mi smo danas došli do toga da je u tzv. ozbiljnoj javnosti potpuno normalizovano da se može iz sve snage napadati ili braniti ono što uopšte nisi ni video, ni čuo, niti pročitao. Film Dara iz Jasenovca pretrpeo je višednevne histerične napade pre nego što ga je iko u Srbiji uopšte i video – to sramotno ponašanje naše kulturne i medijske elite iscrpno je opisano ovde (208–211).

To nije nikakav eksces, kao ni ovo sad. To je postalo manir, normalan vid delovanja čitavog grozda naših „građanskih“ medija. U njima se ukonačio jedan broj medijskih i kulturnih delatnika koji se ponašaju po modelu Iljinovog „poluintelektualca“ (poluinteligent):

„Složenost i prefinjenost sveta potpuno su mu nedostupne; za njega je sve prosto, sve je dostupno, sve se rešava odjednom i samouvereno. (…) On ne poznaje duh, nad religijom se izruguje, u savest ne veruje (…). Oni su potpuno nesposobni za samostalno istraživanje i zaključivanje. Oni dobijaju svoje ‘učenje’ u dovršenom obliku, u svojstvu ‘dogme’, koju prihvataju jednom zauvek, kao veru“ (ovde 21; 39).

Pošto su u posedu dogme kao jedino istinite doktrine, i ovi naši geniji ne moraju ništa da pogledaju, ništa da saslušaju ili pročitaju. Oni sve unapred znaju, oni sve mogu apriori da ocene, da iskritikuju i da osude.

Rišeljeu se pripisuje deviza: „Dajte mi šest redova ispisanih rukom čak i najpoštenijeg čoveka, i ja ću u njima da nađem ono zbog čega mogu da ga obesim“. Ovim našim rišeljejčićima ne treba ni tih šest redova – oni su u stanju da i bez čitanja očas posla pošalju ljude na medijsko-ideološko gubilište.

Naravno, ni ja ne znam šta piše u NČ – možda će se NČ zbilja pokazati kao „udžbenik nadmenosti, arogancije i odvikavanja od objektivnosti“. A možda i neće. Moći ću to da ocenim tek kada ga uzmem u ruke i pročitam.

Ali ono što već sad zasigurno znam jeste da su mnogi od ovih naših medija degradirali u čiste proizvođače ništavila – iz njih se masovno javljaju profili koji ništa ne žele da znaju, ništa neće da razmišljaju, ali svakog koga vide kao neprijatelja svoje dogme žele da snište (nihiliraju).

„Zlo nije slučajno nazvano izvodnikom ništavila“, lepo je uočio Dragan Stojanović. „Zlo postiže svoje ‘savršenstvo’ u ništavilu“, pa kada nam svima na koncu eksplodira u lice „Sve postaje Ništa, zlo se ispunilo na najsavršeniji način“ (ovde 48).

Kao što sam napisao prošli put, ne suočavamo se samo s nerazumnim, već i s bezumnim ponašanjem. Ono se širi kao požar, i daj Bože da iz njega ne proizađe kakvo zlo opšteg ništavila…

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)

Ostavite Komentar

Your email address will not be published.